Луда жена се спрема за посао

0
Фото: Неће ваљда

Постоје тренуци у женском животу које треба забележити. Јер су јединствени и сулуди. Зато намеравам да их подробно и детаљно опишем како бих поделила њихову невероватност, женску креативност и феноменалну способност небулозирања до крајњих граница.

На пример, како се спремам за посао. При томе поред себе морам и Дете да спремим и одгурам до школе.

Ако сте добро организовани, или се бар трудите да будете такви, припреме за радни дан заправо почињу претходно вече.

Гледам временску прогнозу. На телефону. На компјутеру. На телевизији. Из различитих извора. Никад се не зна.

Отварам широм орман. Проверавам да ли је све добро испеглано. Вадим могуће комбинације. Испробавам их. Враћам пола назад – одећу које не могу да закопчам а била сам убеђена да ћу сада моћи.

Сузила сам избор на три пара панталона, две блузе, три жакета.

Тражим одговарајуће ципеле. Да боја одговара. Да облик и пета одговарају. Да не жуљају. Или ако жуљају, барем да ми лепо стоје.

Перем косу. Покушавам некако да је исфенирам, у нади да ће локне издржати до сутра. Стављам озбиљну количину лака, можда помогне.

Беаутy нега пред спавање. Пилинг лица. Антирид крема око очију. Ноћна крема, она која гарантује лифтинг ефекат до јутра. Треба испеглати све те годинице које се немилосредно ређају. Или их барем сакрити.

Сутрадан ујутру

Буди ме аларм на мобилном телефону. Туу, туу, туу… пола седам. Још је рано, имам форе да још мало дремнем, сваки минут значи.

Јавља се други аларм, овога пута глас омиљеног певача, ако он не може да ме мотивише да устанем, не знам ко може.

Котрљам се по кревету, кажу да треба устати с бока, никакви нагли покрети да се не бих укочила. Да, дешавало се. Не, није ствар у годинама, то свакоме може да се деси.

Устајем некако, тетурам ка купатилу. Брз поглед у огледало, јоој, на шта личим када не легнем на време… беаутy слееп је закон. Осим ако не сањате нешто ружно, па се пробудите у 4 ујутру и наредних пола сата скролујете по разним феедовима да видите шта има ново (а шта би било ново у 4 ујутру?).

Прва фаза припрема за блистав радни дан: прогутати шаку суплемената, са великом чашом воде. Након чега природно заглавите у тоалету. Зато се и препоручује да чаша воде на празан стомак. Након тога сте бар пола киле лакши, верујте мени.

Затим иде јутарњи серум, онај који одради да кожа изгледа свеже, пробуђено, расположено. Па хидратантна подлога. Па дневна лифтинг крема која даје сјај и најуморнијим кожама.

Између серума и подлоге покушавам да разбудим Дете, бодрим је лепим речима као на пример “хајде буди се диван сунчан дан мораш у школу да да у школу се мора не није недеља зашто се мора нећу сад да ти објашњавам ајде устани бреее”.

Лева рука прави Детету сендвич, десна ставља маскару.

Затим тен. Па коректор. Испод тена наравно. Али и преко тена. Па пудер у праху. Па хајлајтер. Па мало бронзера. Да изгледам здраво и расположено. Па мало руменила. Па сенка. Па скидам сенку јер ми се не допада како ми стоји. Па ајлајнер. Па још мало бронзера.

За то време…

Дете се истеже у кревету и гласно размишља о суштини живота. Тражи цртаће како би се лакше покренула. Укључујем неки дечији канал, Дете се удобно намешта на јастуке и не показује намеру да устане.

Лагано почињем да се нервирам. Додајем нови слој шминке (по систему боље више него мање), искључујем телевизор.

Дете гунђа и неодлучно креће у правцу купатила или кухиње, није сигурна где тачно треба да иде и зашто. Враћа се кроз тридесет секунди са питањем шта оно беше сада треба да уради.

Навлачим једну чарапу (не знам где је друга), додајем још грам руменила за лепо расположење, хватам чешаљ и јурим Дете по соби. Она бежи, каже чупам је. Наравно да је чупам, у коси има остатке пасте за зубе. Левом руком јој гурам сендвич у кљун, десном навлачим другу чарапу (нашла сам је испод кревета).

Терам Дете у тоалет. Враћа се, и даље није сигурна шта треба да ради. Додајем јој одећу. Навлачи гаћице, чарапе. Изјављује да је спремна. Ићиће у школу тако. Ионако је школа не занима, самим тим може да иде и у гаћама, шта је брига ионако је тамо све без везе.

Чешљам се, чупам косу због лака који сам синоћ ставила пред спавање. Покушавам да направим фризуру у стилу И wоке уп лике тхис. Поново је цементирам лаком. Мало лака упада Детету у око. Дете се дере. Умивам је. Скроз је мокра, пресвлачим јој мајицу. Након тога морам и себе да пресвучем.

Брзински јој убацујем ужину у ранац. Хватам своју ташну. Не ваља, не слаже се ни са одећом, ни са ципелама. Морам да мењам. Истресам садржај ташне на кревет. Пола наравно пада на тепих. Грабим другу ташну, скупљам новчаник, кључеве, разне папириће које ћу једног дана прегледатин неке старе рачуне које чувам за сваки случај, никад се не зна. Чак и оне из пекаре. Три кармина. Пудријеру. Чешаљ. Два чешља. једну минђушу. Шнале са машницама. Дете граби шнале и грди ме, “знала сам да си их ти узела!”

Прскам парфем, било који. Обувам ципеле, прве које видим. Дете одбија да обује нове патике, каже сметају јој. Не уме да објасни зашто и шта јој на њима смета. Хвата се за сандале. Отимам јој сандале из руку, јесте да се слажу са розе чарапицама али не долази у обзир. У сузама ипак обува патике.

Излазим натоварена као магаре. Ташна. Школски ранац тежак 10 кила. Кеса са ђубретом. Моја јакна. Њена јакна (одбија да је обуче, каже “види сунце топло је нећу јакну и хоћу у кратким рукавима шта ће ми овај дукс мама да ли си ти нормална…”).

Закључавам стан.

Крећемо низ степенице (нема лифта).

Враћам се са првог спрата, заборавила сам мобилни и кармин. Јесте, у ташни већ имам три комада али боје не одговарају. Не могу да нађем мобилни, није на пуњачу. У степеницама Дете сквичи, светло се угасило. Налазим мобилни у купатилу поред лака за косу. Логично.

Галопирамо ка школи. У даљини се чује звоно (“хајде пожури касниш, не касним мама то је звоно за учитељицу немаш појма, касниш видиш да на пасарели нема никога, не касним кад ти кажем…”)

Седам у ауто.

Све у свему, добро је, ово је био уобичајен, добро синхронизован јутарњи излазак.

Ауторка: Владана С. Неће ваљда

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Владану – Супермаму која каже “Сачекај мало” и “Неће ваљда”.