„Само си моја и ничија више“: о корену, путевима, путељцима и странпутицама љубоморе, али и реч-две у њену одбрану

Наслов текста може да завара читаоца, те ваља на почетку истаћи да ово није реплика посесивног мушкарца, већ реченица коју је испрва повремено, а временом, како је доливано уље на ватру, све чешће изговарало једно петогодишње дете.

Та реченица ошинула је и освестила мајку која куца ове редове. Али, опет, ово није ни текст о љубомори једне петогодишњакиње. Ово је текст – питање који, исто тако, претендује на отварање нових питања и потражња у нама самима: где је корен љубоморе? Који су неки од њених могућих путева? Да ли је она „црно без белог“ или, ипак, може више допринети, него тровати?

Када је у наш дом стигао четврти члан, беба, суштински се ништа није изменило. Старија ћерка, бар у првих двадесет дана, није осећала баш никакву промену. Са бабинама у срце моје мале-велике унета је једна клица љубоморе. „Од сад је беба главна!“; „Ти мораш да ћутиш и не смеш да сметаш беби!“; „Пусти ме да видим бебу!“; „Дошли смо код бебе…“ итд. А нико да каже мојој малој-великој да она, заправо, и да хоће, сигурно не може да смета беби од двадесет дана. И да не мора ништа од овога што кажу да мора (са знаком узвика, повишеним тоном). Нико, сем мене.  Хеј, један „апарат“, а шума пожара. Није било шансе…

Тукле смо се због једне бомбоне

Флеш. Играм се са другарицом из детињства испред зграде у којој одрастамо. Комшиница Љ. са другог спрата отвара прозор. „Ево вам једна бомбона!“ И баца нам једну бомбону. А нас две. Извређале смо се, па потукле. Њена мама се расправљала са мојим татом. Седимо заједно у клипи и не причамо две недеље. Узгред, бомбона је све време била у трави. Ниједна је није узела.

Хоћу да се дружим с тобом, али немој њу да зовеш

Још једна сцена. Тренинзи су ме зближили са мало старијом другарицом из зграде. Идемо заједно на рукомет, заједно се враћамо, останемо да ћаскамо на улазном степеништу, имамо заједничку тему за разговор. Дође моја другарица. Не желим да оде, али мора да оде…

Хм. Е сад ћу и ја то да урадим. И то још боље!

Двадесете. Дружимо се, али ошине ме бочно један секући поглед. По правилу, када ми је све потаман. Речит је био тај поглед. Сада знам.

Ња-ња-ња, а ти немаш!

Расправљају се Ј. и М. ко шта има. М. се куне у мајку да код куће има нове „најке“, оригинал, са ваздушним ђоном, али неће да их носи у школу „зинат“; носи их по кући. Ј. каже да њен тата може да купи и М. и њене најке. Ј. кипи и одлази. М. се у себи моли Богу да јој опрости што се лажно куне и понавља му да мајку воли највише на свету и баш је брига за „најке“. Плаче. Ј. и даље кипи. Долази њен тата. Ј. плаче од беса што М. код куће има боље „најке“. Ни тада ми се ово надметање није чинило безазленим.

Е отми јој га! Ко је, бре, она!

Требало је да је смувам с М. Убедила ме другарица да, заправо, смувам себе с њим. Урадим слике са свог рођендана (те деведесет осме имали смо друге апарате), на једној – моја најбоља загрљена с њим, а наш заједнички друг им „светли“.

„Само си моја и ничија више“ – стресох се у суботу, у цик зоре. „Моја си и тачка.“ „Њу је родио деда, он има велик стомак.“ Моја мала-велика се уживела у улогу коју су јој наметнули. Почела је да игра.

Време је за нова правила. За правила без правила. За загрљаје. За смех. За скакање по кревету у двоје, троје, четворо. За „не мораш“. За запитаност… Шта нам све може донети, а шта однети љубомора?

Љубомора односи: спокој, радост, смех. Љубомора руши: сан, пријатељство, самопоуздање.

Љубомора трује: душу, срце, мозак.

Љубомора отима: туђу срећу, туђу љубав, туђ успех. Шта љубомора доноси? Још љубоморе. Шта још љубоморе доноси? Завист, сујету. Ако љубомора у нама расте, ми не растемо. Духовно се кривимо, морално сатиремо. Извитопетени не видимо ни себе, ни пред собом. Савијени љубомором упиремо се у своје каљаве ципеле. Љубоморни смо каљави.

Нећу чекати недељу. Баш данас, у суботу, у цик зоре двема рукама, уплетених прстију, почињемо да чистимо своје каљаве ципеле.

Aуторка: Мирјана Бојанић Ћирковић