Прича о супермами Марини

0
супермама

Ово је прича о мојој пријатељици, самохраној мајци, супермами. Али није само њена: много је жена које, баш као она, храбро гурају кроз живот и саме подижу децу.

Њено право име нећу одати; чињеница је да је нама, самим мајкама, често непријатно што децу подижемо без супруга односно партнера. Друштвена изолација у којој се налазимо, однос средине према самим мајкама, неразумевање, недостатак подршке… хиљаду је разлога што се многе саме мајке држе по страни и избегавају да говоре о себи, својој породичној ситуацији и проблемима са којима се суочавају.

Рецимо да се зове Марина.

Марина се удала млада, “на време”, како се каже. У класичном српском браку (жена ради а након посла трчи кући да пере, пегла, кува и брине о деци, док муж ради… и то је све) родила је двоје деце, ћерку а потом сина.

Брак се распао када су деца имала 14 и 9 година.

Срећна околност у овој причи је била што је породица живела у стану који је Марина наследила од родитеља. Муж се стога одселио, а она је остала да се сналази са двоје деце у пубертету.

Како је то изгледало, верујем да је многима добро познато. Сину је недостајала мушка фигура. Ћерка је ноћима плакала.

Отац… честа појава код разведених парова, отац је бившу жену оптуживао за све што би му пало на памет, пред децом, пријатељима, свуда где је било прилике.

Марина… од тада, па до дана данашњег, а десет година је прошло, остала је доследна: њена деца о оцу из њених уста никада нису и неће чути ружну реч.

Било је тешко, често и понижавајуће. Пријатељи су заузимали стране, неки су престали да јој се јављају, на улици су се правили да је не познају.

За симболичну алиментацију је морала да се избори судски.

Десет година је прошло; Марина је вредно радила, неколико пута је губила посао, потом би пронашла други и кренула из почетка. Ћерка јој је успешно завршила факултет, син студира.

Колико је данас тешко самостално, са једним скромним приходом, подићи, васпитати и образовати двоје деце, то саме мајке добро знају.

Пре неколико дана смо седеле у кафићу, била је то за мене једна од ретких прилика да изађем без детета.

Моја ћерка има шест година, никада није живела са њеним оцем тако да се моја и Маринина прича у многоме разликују. Ипак, њено искуство и савети су ми драгоцена помоћ и много ми значе.

Да ли би ико помислио, кад види лепо исфенирану и нашминкану Марину, да никада нема новца, да вечито отплаћује дугове са неке картице, покрива минус на другој и нема више од хиљаду динара у новчанику?

Не.

Кад бих је затекла са очима црвеним од суза и непроспаване ноћи, њен једини коментар био би: “пусти сада то, проћи ће, само мало да се излуфтирам”.

Јер, такве су супермаме: од тренутка када су схватиле и прихватиле реалност, одлучиле су да чврсто стану на сопствене ноге и никада се не предају. Да ли је то ствар поноса, ината, небитно. Када немате другу опцију него да се ослоните искључиво на себе, добијате неку нову снагу и вољу.

Да ли је мајци, овде, у нашој земљи, где су друштвене прилике такве какве су, примања таква каква су, лако да сама подигне двоје деце? Ни најмање. Алиментације су мизерне, помоћ институција непостојећа. Обично у помоћ прискачу родитељи или родбина; пријатељи понекад, ако има таквих који су суштински схватили ситуацију и осим дубоке емпатије имају начина и времена да некако помогну.

Марина је, уз сва ограничења која сам набројала, успела да преживи десет година самосталног подизања деце са осмехом на лицу. Ја јој се дивим, као што се дивим свим мајкама које држе до себе, труде се да изгледају опуштено, ведро и дотерано, и никада не показују које их муке муче, који су проблеми део њихове свакодневнице.

Дивим се, одајем признање супермамама чија су деца васпитана, вредна и скромна, а при томе су одрасла у урбаном окружењу 21. века где иза сваког ћошка вреба неприлика а иза сваке друштвене мреже могућност злоупотребе или искушења.

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!