Увек се растужим кад чујем да се неко разводи, рекла ми је. И ја сам у њеним речима чула стварну тугу. Гласну и искрену.
Јесте ли чули за кинтсуги? То је јапанска уметност, начин да се поправе сломљене ствари, али тако да се оштећења и пукотине истакну златом. Кажу, слично се може и са срцем. Једном кад ти га неко сломи.
Људи олако (и беспотребно) оцењују туђе животе, као да су уморан наставник над хрпом писмених задатака. „Ево теби пет, теби тројка, теби двојка.“ Помало напамет, помало на слух, помало по осећају који не вара – али опет без стварне потребе. Јер то никако не може да помогне. Јер то, једном кад дођеш у невољу, заправо ништа и не значи.
Да није Фејсбука како бисмо знали „кој’ се жени, кој’ се па удава“. Исто тако на насловној страници рађају нам се деца, дипломе и разводи. Мужевљево презиме се лако промени у девојачко, а на Фејсу ништа и не кошта.
Али кошта.
У оним новцима у којима се душа броји.
– Али деловали су тако складно. Били су идеалан пар. Били су „брак за пример.“ И сад ми кажеш да се разводе? Ако се ОНИ разводе које шансе за брачни опстанак имамо ми остали обични? – питала ме је.
– Не знам. Мене је некако до коске заболело. Натера те да се запиташ шта се то с људима деси па пожеле после толико година да се разиђу.
– Нема то везе са заједничким годинама. А и не знаш да ли обоје то пожеле.
– Онда је оно најгоре. Јер поред растанка онда стоји и издаја.
Рекла ми је да то није важно. Да је важно све оно што уследи. Предрасуде, борба да се остане нормалан и право да бар неко време нормалан не будеш.
– Па је ли то могуће? Изборити се?
– О, не само да је могуће. То је обавезно кад си мајка. – одједном, иза њеног осмеха засјали су ожиљци.
Јесте ли чули за кинтсуги? То је јапанска уметност, начин да се поправе сломљене ствари, али тако да се оштећења и пукотине истакну златом. Уместо да сакријеш ожиљке, учиниш их лепим. Чуваш историју. Славиш оно што си проживео и преживео. Кажу, слично се може и са срцем. Једном кад ти га неко сломи.
А њено је било сломљено.
Није развод смак света, али јесте крај једног света. Оног ког зидаш у пару, оног ком припадаш, оног ког градиш да у њему спаваш, смејеш се и волиш. То је пад са ивице тврђаве за коју си веровао да је неосвојива. То је одједном „само брак“, који за кусур има љубав и бракоразводну парницу. То је одједном само оштар бол. Нож који сече и чекић који ломи.
Па шта од душе остане.
Није сакрила ожиљке.
Ни реч ми није рекла, али је њено биће дисало све. Како сину чита песму о наааааајмањој мајци на свету и кришом плаче. Како гута кнедле пре уласка у вртић, продавницу и сваки излазак међу људе. Јер је требало издржати сваки поглед, свако (глупо) питање, јер је требало да што пре покупи крхотине душе и залепи их у једно – а све пред публиком, многобројном родбином и пријатељима.
После тога звала сам је Храброст. Јер се изборила. Јер је била мајка над мајкама. Јер јој није било битно шта ће други људи рећи све док је њено дете добро. Јер је умела да се подели: на мајку и разведену жену. Прва је била стално насмејана и будна. Другу је успављивала у сузама које нико не види.
После свега звала сам је Храброст. Јер ми је личила на ону поломљену јапанску вазу коју је мајстор саставио и позлатио. Јер је својом сунчаном душом умела своје ожиљке да позлати.
– Увек се растужим кад чујем да се неко разводи – рекла ми је. И ја сам у њеним речима чула стварну тугу. Гласну и искрену. Ожиљци од злата затреперили су на сунцу.
Била је прелепа.
Извор: Лола магазин
Пишем и инспиришем.
