Често у шали кажем да је моје дете рођено у вртићу, и да тамо живи. У свакој шали има истине, а у наставку, ево мојих размишљања на тему јаслица, вртића, социјализације и имунитета.
*****
Интензивно пратим шта се пише по разним блоговима, која су искуства других родитеља, њихове победе, страхови. Тако читајући, често наилазим на потресне приче о “растанку” од деце. Читава драматургија се склапа око тог “одвајања” и “раздвајања”: те мајка сузе рони док гледа како се малишан први пут окреће од ње и улази у нови простор са неком новом децом, па затим патетична размишљања и душевна стања уцвељене родитељке… и на крају велика победа разума и заједничко сазревање мајке и детета. Све то упаковано у читавих пет стотина речи и украшено сликама где се дете од две или три године удаљава с ранцем на леђима и маше мајци као да одлази заувек, а не на неколико сати.
Е, сад, да ли ћете дете уписати у неку установу или ће га неко чувати, то је квиз питање за све родитеље. Реално, нико о томе не размишља док не мора. Нешто ће се већ смислити. Или ће за почетак бити ангажован бака/дека сервис, или бебиситерка, ко себи то може да приушти.
Ја сам овом проблематиком почела да се бавим кад ми је ћерка напунила шест месеци. Бака сервис за мене није била опција јер моја мајка већ била у озбиљним годинама. Родбине имамо мало, стога ни то није било решење.
Код нас многи родитељи сматрају да дете треба држати у кући негде до треће године, а можда и дуже, па онда може мало у вртић, како се оно каже, “да се социјализује пред полазак у школу”.
Зашто дете да седи кући до треће године? То питање сам постављала свима који су заступали ту теорију, али никада нисам добила јасан и сувисао одговор. Саговорници би ме најпре збуњено гледали (о чему сад она прича, па нормално је да дете буде кући док је још мало), затим би следила аргументација у стилу:
док не прохода,
док не скине пелене,
док не ојача,
док не стекне имунитет…
Углавном чини ми се да су сви они ишли линијом мањег отпора. Нашла би се нека бака која би била вољна да се прихвати задатка. Уосталом, ко ће тако мало дете да буди и спрема раном зором, а онда да га води у вртић, то је стрес и цимање (слажем се). И тако би дете седело кући првих неколико година живота.
Пошто ја такву опцију нисам имала, једноставно сам морала ћерку да упишем у јасле.
Тако је, ја сам сурова бездушна мајка која је бебу од једанаест (11!) месеци уписала у јасле. Још није ни ходала, пила је млеко из флашице а дуду из уста није вадила.
Како је то изгледало?
Ево, овако.
Првог дана сам у јаслама седела са њом. Другог и наредних бих је оставила, прошетала и вратила се кроз неколико сати. У року од две недеље је била спремна да у колективу проведе пуно радно време.
Ја сам дакле бездушна мајка која је своје чедо од 11 месеци препустила странцима. Додуше, то је била и судбина друге деце коју су исто тако немилосрдни родитељи оставили да бауљају у свим правцима, стављају у уста туђе дуде и повремено се из чиста мира расплачу а затим смире.
Од тог дана, памтим да је био 13. септембар 2012. године, прошло је пет година.
Истина је да је свако радно јутро тотална паника: ћерка ми гледа цртаће и неће да устане, или отрчи у своју собу да се игра, и одбија да изађе. Вечито се натежемо око одеће, чешљања, умивања, обуће, цртаћа… списак је бесконачан.
Да ли је одлазак у јаслице, а затим у вртић, била најбоља могућа одлука? За нас две, јесте. Пре свега, то је била једина могућа одлука. И ни једног тренутка се нисам покајала.
Овим не тврдим да сви треба да поступе као ја. Свако има своје разлоге, критеријуме и путеве. Нису сви родитељи исти, а ни деца.
Оно што је за моје дете и за мене било добро решење, можда за друге не би било.
Елем, баш данас свечано улазимо у шесту годину похађања исте вртићке установе. Још годину дана, и следи полазак у школу.
Морам признати да ће ми растанак од колектива у коме је моја ћерка одрасла, веома тешко пасти.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
