Кад једном одеш нећеш се кајати

0
кад једном одеш

Када једном одеш, зато што мораш, молим те, немој се враћати. Када једном одеш, а то, упркос свој логици, не желиш, али ипак учиниш, веруј, нећеш се кајати.

Најтеже је пресећи. Донети одлуку. Па је се држати. Као Сизифов камен своју мисао треба погурати и гурати. Јер, она није случајна. Напротив. Много разума, бистрине и памети иза ње стоје. Одвајкада је она у теби али су је осећања гурала на доле. Све оно рационално у нама потискивано, зарад жеља срца.

Али, једном када скупиш храбрости и снаге да кренеш, никако се, никако, немој враћати. Да те не лажем, много ће болети. Пропорционално томе колико ти је стало.

И тако, мало по мало. Дан за даном. Један ће бити лош, а други гори. Међутим, нешто, сасвим сигурно, у томе стоји. Учинио си најбољу ствар за свој живот, за самог себе. Био си јак, скупио срце и отишао од беде.

Камповаће ти све то у глави неко време. Будиће те из сна. Биће тешких дана. Који ће проћи. Иза којих ће све добро бити. Јер си оставио оно што је нужно било оставити. Јер си изашао из нечега што те нимало заслужило није. Јер си пресекао и престао бити онај што се крије.

Онај што тоне у живо блато јер не сме пресећи. Онај што своје муке, од срамоте не може ни рећи. Онај који се самостално спушта и вечито пита, где ће некоме другоме душа?

Нигде. Јер је и нема. Удари те, лупи те и схватиш. Живео си у заблуди, правио од ничега човека и давао себе тако нискоме. Одеш јер заиста немаш више где да се вратиш.

И нећеш.

Ауторка: Гордана Бајовић