Жабља романса

0
жабља романса
Фото: Unsplash.com

„Је л’ би смела ти тако да држиш змију?“, пише на екрану. Осећам да ми исијава неком дечачком срећом и готово да видим кез на његовом лицу. Исти као онај на слици где држи две змије. Велики, дечачки. Какав може да има само неко ко живи свој сан.

Помало ми је смешан. Онако невино, дечје. Ваљда су такви сви заљубљени. Мислим да је и сама заљубљеност таква. Дечје искрена. Помало неспретна, као и ми.

„Нееееееееее!“, одговарам, и већ се смејем свом страху.

То наше дописивање о змијама и жабама траје још од кад смо причали о томе како ће да скува змијску „чорбу“ јер мора да сачува скелете за научни рад.

– Ја мислим да је њему то удварање. Ако ми прича о змијама и жабама. Можда је њему то романтика – кажем јој.

Обе се смејемо на то.

– То ти је наша „жабља романса“.

Можда њему то и јесте удварање. Или можда само жели да подели са мном ту своју срећу. Неискварену, искрену и, надасве, дечачку. А можда би и мало да се хвали колико је храбар, па је држао не једну, већ чак две змије.

А мени је само помало смешан на тој слици са великим осмехом. Исто тако дечје и неискварено. Каква само љубав може да буде. Или да нас таквима учини.

– Ал’ знаш, има ту једна много проста мудрост коју људи често забораве.
– Која?
– Ја ову нашу „жабљу романсу“ не бих мењала ни за хиљаду „недостајеш ми“ или „волим те“.

(Зашто? Зато што је искрена. Онако како само љубав то може да буде.)

Ауторка: Анђелија Анђелић