За оне који први ме први пут читају – ја сам Супермама. Лепше ми звучи него када кажем – ја сам самохрана мајка. Моћније. Позитивније. А нама које подижемо децу саме, моћи и позитивна енергија и те како су нам потребне, из дана у дан.
Моје дете ускоро пуни шест година, иде у вртић. Пошто сам благовремено решила недоумице око њеног чувања и пред крај породиљског одлучила да је упишем у јаслице, о чему сам већ писала, наш живот је почео да се одвија по устаљеној рутини: јаслице (касније вртић) – посао – активности – кућа.
Чим је за то дошло време, укључиле смо се у бескрајно коло дечијих рођендана. Играонице, весела дружина а сваки пут други слављеник, и ми, родитељи.
Самохрани родитељи се често налазе у некој врсти друштвене изолације: дружење по кућама организује се строго у паровима, по принципу отац прича са оцем, мајка са другом мајком, деца трчкају и праве неред.
На дечијим рођенданима је ситуација ипак мало другачија. Понекад дођу оба родитеља, али најчешће само један, тако да у тим приликама ја некако успевам да “утонем у масу”; доведем ћерку као и други родитељи, и у туђим погледима нема оног неизговореног питања – а где је тата?
И тако вртићки дани теку, рођенданска дружења се понављају, деца скакућу по играоницама, слављеник односно слављеница седну на чело стола а присутни певају диван дан, диван дан… Ја се дружим са другим мајкама и осећам се скоро као равноправан члан родитељске заједнице.
На једном од тих рођендана сам се тако запричала са једном мајком, док су нам се деца провлачила кроз лавиринте и покушавала да се заглаве. Реч по реч, дотакосмо се теме – година.
Знала сам ја да је она млада жена, али умало у земљу да пропаднем кад ми је саопштила да је њена мајка – тек нешто старија од мене.
Свака жена има (или нема) свој концепт живота. Неке се рано одлучују да заснују породицу, и у праву су. У праву су јер то желе, а то је најважније. .
И то је у реду.
Друге, пак радије сачекају да се остваре професионално, затим мењају момке све док не одлуче да роде.
И то је у реду.
Ја спадам у ону трећу групу жена које нису знале шта желе, па им се на крају деси живот и све што иде уз то.
И тако, сам се ја нашла у прилици да се по рођенданима дружим са “колегиницама” мајкама, чија су деца вршњаци мог детета, али су зато оне знатно млађе од мене.
Да ли ми је било непријатно? Јесте, помало.
То је изгледа у људској природи, процењују вас и оцењују на основу неких устаљених норми и стандарда. Никада ми нико није рекао ништа лоше нити ружно, али тај изненађени поглед, та љубопитљивост а затим снисходљив осмех, није ми пријало.
Дакле, ситуација је следећа: дуго нисам знала шта желим. Онда сам сазнала. Међутим, веза ми се распала, а ја сам остала да сама подижем дете до којег сам једва дошла, јер сам је касно пожелела.
Моја грешка.
Ипак, и без обзира на године, мени ништа не фали. Често појма немам, али се много трудим, у сваком погледу.
Свака од нас има свој концепт живота. Или можда нема, и то је за људе.
Неке жене постале су мајке врло рано.
Неке, као ја, врло касно. Није то тако лоше.
Знам шта желим.
Знам шта могу, а могу доста тога. Живот ме је научио.
Трудим се дупло више. Зашто? Зато што ми је стално у глави рачуница – колико ћу имати година када моје дете буде – у основној – средњој – на факултету.
Много се трудим јер ми време брже истиче, а морам дете да оспособим за самосталан живот.
Много се трудим и око себе, не због женске сујете, већ да моје дете не би једног дана патило због поређења са другим, млађим мајкама. Јер, људи умеју да буду сурови и зли.
Драге моје жене, све смо различите; различити су нам карактери, жеље, могућности, судбине. Неке жене од детињства маштају о великој срећној породици. Друге себе траже и једва пронађу тек у неким позним годинама.
Не оцењујте, не процењујте, не судите.
Нису старије мајке, никакво “чудо”.
Вероватно би за моје дете било лепо да има младу мајку која ће доживети и унуке.
Али кад већ није тако, онда макар има способну и јаку мајку која је научила да у животу ништа не узима здраво за готово. И која ће искључиво сопственим снагама дати све од себе да свом детету пружи љубав, пажњу и перспективу.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
