АНА ЈЕ ЧЕКАЛА – ЧЕКАЊЕ, УСУД ИЛИ…

0
ана је чекала

Стрпљиво је товарила предрасуде, жеље, надања, побркала страст, заљубљеност, љубав, очекивања са „јагодом на шлагу торте“ – читај брак. Сачекала да одрасте и нађе зеру снаге да се погледа у огледалу – читај за собом. Полако спадају боје са насликаних и измаштаних слика, пудер са лица и преко ожиљака се топи, шминка јој се самоспаљује од ударца младог болесника или наркомана, на улици. Отрежњење у облику завоја на глави поставља питање без наде да ће се чути прави одговор.
„Ништа више не боли“, што је било – било је. Боли исто – идемо даље. Младост, страст, заљубљеност и „подсети ме што то беше љубав”, брак и суходневица, подразумевање и подилажење, дотеривање социјалног статуса и свега што он носи распарају се и открију ГОЛУ САМОЋУ, свакоме своју.

„А, могло је боље” Да, али да смо били са исте планете, из исте орбите.

У паланци, на крају свих истина, слика мегалополиса се деформисала. Прогутала је и допола сварила, други део остао да се болује, пише, дописује, рециклира, поново у паланци, али на почетку свих истина. Тачка.
А она стара „Све смо могли ми!“ Исто би било. Љубавну конфузију би, шаблонски, детету усадили отварањем главе, без анестезије.

Јесмо ли се померили са мртве тачке?
Како ко, како кад, како где.
А љубав?
„Љубав постоји и „У доба колере”.

 

Зорица Перовић Прентић – Инспирисана драмом Србијанке Станковић
„АНА ЈЕ ЧЕКАЛА“

Прочитајте шта још Топличанка пише.