Moja ćerka ima polusestru i polubrata. Nije mi lako da o tome pišem. Velika je verovatnoća da ću biti pogrešno tumačena ili neshvaćena. Ipak pišem jer je ovo meni izuzetno važna i bolna tema.
Pričala sam sa prijateljicom čiji je bivši suprug oženio komšinicu i sa njom dobio dete. Njoj je sve to bilo ok, njegova komšinica nikad nije bila i njena, njegov život – njegova stvar. Ali njihova zajednička ćerka još uvek nije pristala da upozna svog polubrata.
Druga prijateljica ima polubrata koga zbog netrpeljivosti bivše očeve supruge nikada nije upoznala.
Trećoj je, pak, dve godine bilo potrebno da prihvati činjenicu da su njene ćerke dobile sestru po ocu.
Mnogo je ovakvih primera, ali i onih gde se braća i sestre lepo slažu bez obzira da li imaju iste roditelje, ili ne.
Kažu da deca treba da se poznaju, druže i vole. Uvek će imati jedni druge u životu, kakve god bile sudbine i odnosi njihovih roditelja.
Psiholozi i socijalni radnici insistiraju na uspostavljanju bliskih veza među srodnicima.
Sve je to lepo, i sve je to nesporno tačno. Ali ja bih volela da neko jednom napiše tekst na temu:
Kako je majkama čija deca imaju polubraću ili polusestre?
Evo kako je meni.
Teško.
Moja ćerka ima polusestru i polubrata. To su lepa, draga i vesela deca. Svo troje se lepo slažu i rado provode vreme zajedno. I to je odlično.
Ali moja prva asocijacija kad ih vidim, jeste da moje dete živi samo sa jednim roditeljem, i da je mnogo puta poželela prisustvo oca ali nije mogla da ga dobije. Često pomislim na sve što joj je u životu uskraćeno, i na jeftinu rečenicu koju sam mnogo puta čula a koje se gnušam – “takva joj je sudbina”.
Setih se jedne tipične američke serije u kojoj poslednja po redu žena, prima i pomaže decu svog supruga – iz dva prethodna braka. U toj istoj seriji bivše žene bez ikakvog snebivanja ili zadrške, dolaze u tu istu kuću i ta vesela družina funkcioniše na sasvim zadovoljavajući način.
Mnogo bih volela da mi život bude makar nalik na tu seriju. Ali nije. Možda vreme zaista čini svoje, možda ćemo svi zajedno jednog dana veselo ćaskati uz kafu i kolače, a ja ću iskreno, od srca, biti srećna što moje dete nije jedinče i ima na koga da se osloni u životu.
Do tada, iako sva ta “druga” deca nikako nisu kriva za loše odnose njihovih roditelja, i zaslužuju da uvek budu dočekana uz osmeh i topao zagrljaj, u meni će pomisao na njih, buditi tugu.
Možda me ovo priznanje čini lošom osobom. Životna iskušenja su me naučila da ne krijem emocije i da stvari prikazujem onakvim kakve jesu. Ništa nije idealno niti našminkano. Naši životi su nesavršeni, dani preopterećeni a osećanja lelujava. Od velike radosti do duboke tuge, nijedan dan nije nalik na prethodni, a nikada ne znam kakav će biti sledeći. Mnogo, mnogo bih volela da osećam drugačije, da raširim ruke i prigrlim sve te male ljude, tu decu koja su postala deo našeg života a da ni mi, ni oni to nisu tražili.
Zato, ako bi neko mogao da mi objasni kako se to radi, kako da se oslobodim stega i počnem da gledam na život drugim očima, bila bih mu veoma zahvalna.
Autorka: Vladana S. Sačekaj malo – Dnevnik supermame
Dopao vam se blog? Upoznajte malo bolje Supermamu!
Topličanka je duša od žene.
