– Значи, могли смо да прођемо и без седишта? – са смешком у гласу одговара на моју констатацију.
– Не! Да се ниси усудио! Да ли ти схваташ колико је тај твој „обичан и глуп“ гест мени значио?
– Значи, добро потрошених 20 евра – чујем га како се смеје.
– Да, али колико теби вреди моја срећа?
* * *
Вреди ми много. Тај њен један осмех вреди више него све ствари на овом свету које новац може да купи. Тај један осмех који она има само за мене. Најлепши је кад јој идем у сусрет. Тад сви пољупци и поздрављања стају у тај један осмех. Њен. И љубав. Сва љубав коју има за мене.
Њен један загрљај је све што ми треба. Посебно после тог осмеха. Посебно након што се нисмо видели неко време. Кад јој се коначно приближим и осетим њене руке на својим раменима, облије ме осећај спокоја. Тако ме смири тај један загрљај. Њен.
Њени погледи су незаменљиви. И те њене прелепе очи. У њима сам једном избројао звезде. И нико ме никада није погледао као она тада. У тим прелепим браон очима видим све. И љутњу, и бес, и тугу, и љубав, и срећу. Понајвише срећу. Онакву каква исијава само из неког коме вољена особа иде у сусрет. Онакву каква се огледа у том једном њеном осмеху. Ону коју се завршава загрљајем. И пољупцем.
Стидљивим, у образ, ако смо напољу.
Страственим, ако смо у кревету.
* * *
– Да, али колико теби вреди моја срећа?
– Много више од 20 евра, свакако.
Ауторка: Анђелија Анђелић
Топличанка је душа од жене.
