КАД ОДЕ ПРИЈАТЕЉ

човек-на-прузи

Кад оде пријатељ, замишљаш да је спаковао пасош, најлепше кошуље и најбољи фотоапарат и решио да коначно види цео свет. Кад оде пријатељ, замишљаш да лети авионом, да мери пруге и посматра таласе с брода. Има ветар у коси и наочаре му се магле од изненадне хладноће. Замишљаш да се спаковао негде око 5х ујутро и само шмугнуо из града, да се никоме није јавио.

Јер што би се јављао кад ће ионако да се врати?

Кад оде пријатељ, љутиш се јер нисте бар још једном сели да попијете кафу, да испричаш неку новост или се само смејеш. Онда се присећаш последњег сусрета, па ти је жао што му ниси јаче стиснуо руку, потапшао га по рамену или загрлио. Што ниси питао: „Како си ових дана?“

Кад оде пријатељ, не можеш да говориш, да се смејеш или радиш. Али мораш – да идеш на посао, да срећеш друге људе, знане и незнане. Оне које не знају да је твој пријатељ већ добро упрашњавио ципеле корачајући далеко својом стазом.

Кад оде пријатељ, замишљаш да никуда није отишао, да ће сваког тренутка банути на врата и рећи неку невероватно смешну или обичну ствар. Смејали бисте се или посвађали, али разговор би био жив и прави.

Кад оде пријатељ, иза њега остану начети планови, рођендани које се неће славити, већ само помињати. Остану фотографије на којима неће бити његовог лика. Остану чекања, замишљања, сањарења и неостварене жеље.

Остане празнина. Остане ништа.

И онда те шупљине попуњаваш сликама. Кажеш: ма он је сигурно пронашао неку парну локомотиву и сад се смеје док језди руским тајгама. Или фотографише неко афричко племе. Путује и не може да се јави, јер тамо где иде нема сигнала. Тамо где спава важе нека другачија правила.

Кад оде пријатељ, себично чуваш свако сећање на њега. Па препричаваш другим пријатељима како сте се смејали, како сте се посвађали око глупости, како је увек знао да каже праву ствар.

Али ћутиш о свему ономе што следи, а где њега неће бити.

Ћутањем попуњаваш празнине које се могу само ћутањем попунити.

У себи, плачеш да нико не зна. Јер је баш глупо да плачеш сада када он тамо негде фотографише рајске пределе или једноставно дрема насмешен међу неким старим пријатељима, које је исто као и ти сад њега, некад давно испратио.

На далек пут.

У знак сећања на великог пријатеља Драгија Стојковића Пајчета, који већ две године није са нама. Нисмо те заборавили.