Умрла је Соња.
Само то је писало у поруци. А све је писало. И Соњине очи што гледају упитно у моје и читају шта пише унутра. И њен осмех и одобравање кад кажем нешто лепо и паметно. И њен дух! Оно нешто што нема свако или не уме тако топло и благо да искаже. Као да је мислила да ће својом нежношћу да повреди овај свет.
Ја знам Соњу
Соња Ђуровић и ја никад нисмо размениле бројеве телефона да проћаскамо или да једна другу позовемо на кафу. Знала сам да она воли да пије чај. Као порцеланске лутке у једној соби у њеној кући. Седе фино и пију чај. Рекла ми је: Биће, од Бога здравље прилике, па ћемо и ми тако пити чај заједно.
И ја сам јој веровала.
Али тај чај никад нисмо попиле, онако стварно. Да ја дођем код ње или она код мене.
Ипак. Много смо се добро знале.
Ја не знам који број ципела је носила Соња. Не знам како јој се звала мама, па чак ни која јој је била омиљена књига. Али ја знам СОЊУ. Осећам њену душу. То је посебна врста пријатељства. Она коју не прекидају ни смрт ни болест.
Дала ми је три ствари
У руке ми је дала три ствари. Две су биле за моју ћерку. Прво: новогодишњи украс црвене боје. Округао, класичан, прави. Један од оних које чувате у посебној кутији. Среле смо се у куповини и негде између 100 грама кафе, два килограма банана и тоне размењених осмеха, она је мени у руку спустила црвени украс за новогодишњу јелку.
– Не буни се. То је за Калину.
Друга ствар коју ми је Соња дала била је књига. „Мали принц“. Поново је рекла да је то за Калину. Рекла је да ће увек бити принцеза ако расте у царству књига. Ја сам њој спустила у руке своју књигу. Дуго смо се гледале и знале: све што смо размениле у животу биле су највеће драгоцености.
Трећа ствар и није ствар. То је највећа драгоценост коју ми је она спустила на дланове. Своје срце. Своје мисли. Своју подршку. Своју веру. Била је права. Знате оне људе који умеју у правом тренутку да кажу праву ствар, али да не лажу? Да говоре истину. Таква је била Соња.
Пресвиснућу због овог „била“.
Не брини, срце које воли је најјаче на свету
Увелико се борила да оздрави, када је храбрила мене. Пронашла ме је негде у мом лелујању, у мојим првим родитељским месецима и првим правим бригама. У оним бригама које подразумевају здравље, које подразумевају да мораш бити јачи него што јеси да би онај ког волиш био јак и здрав.
Једном само, пред Жмуову операцију, нисам јој ни рекла колико се бринем, нисам ни сама знала колико се бринем, она ми је написала:
– Не брини, срце које воли је најјаче на свету и има Божји благослов. Издржи све!
Веровала сам јој. Веровала сам да ће бити добро.
Веровала сам да ће ОНА бити добро.
Можда сада стварно негде и јесте.
Можда већ за неким столом завршава своју књигу и приставља воду за чај.
Можда. Не знам.
Знам само да ми већ недостаје.
Посвећено Соњи Ђуровић, професорки српског језика и књижевности у Гимназији Прокупље.
Пишем и инспиришем.
