Umrla je Sonja.
Samo to je pisalo u poruci. A sve je pisalo. I Sonjine oči što gledaju upitno u moje i čitaju šta piše unutra. I njen osmeh i odobravanje kad kažem nešto lepo i pametno. I njen duh! Ono nešto što nema svako ili ne ume tako toplo i blago da iskaže. Kao da je mislila da će svojom nežnošću da povredi ovaj svet.
Ja znam Sonju
Sonja Đurović i ja nikad nismo razmenile brojeve telefona da proćaskamo ili da jedna drugu pozovemo na kafu. Znala sam da ona voli da pije čaj. Kao porcelanske lutke u jednoj sobi u njenoj kući. Sede fino i piju čaj. Rekla mi je: Biće, od Boga zdravlje prilike, pa ćemo i mi tako piti čaj zajedno.
I ja sam joj verovala.
Ali taj čaj nikad nismo popile, onako stvarno. Da ja dođem kod nje ili ona kod mene.
Ipak. Mnogo smo se dobro znale.
Ja ne znam koji broj cipela je nosila Sonja. Ne znam kako joj se zvala mama, pa čak ni koja joj je bila omiljena knjiga. Ali ja znam SONJU. Osećam njenu dušu. To je posebna vrsta prijateljstva. Ona koju ne prekidaju ni smrt ni bolest.
Dala mi je tri stvari
U ruke mi je dala tri stvari. Dve su bile za moju ćerku. Prvo: novogodišnji ukras crvene boje. Okrugao, klasičan, pravi. Jedan od onih koje čuvate u posebnoj kutiji. Srele smo se u kupovini i negde između 100 grama kafe, dva kilograma banana i tone razmenjenih osmeha, ona je meni u ruku spustila crveni ukras za novogodišnju jelku.
– Ne buni se. To je za Kalinu.
Druga stvar koju mi je Sonja dala bila je knjiga. „Mali princ“. Ponovo je rekla da je to za Kalinu. Rekla je da će uvek biti princeza ako raste u carstvu knjiga. Ja sam njoj spustila u ruke svoju knjigu. Dugo smo se gledale i znale: sve što smo razmenile u životu bile su najveće dragocenosti.
Treća stvar i nije stvar. To je najveća dragocenost koju mi je ona spustila na dlanove. Svoje srce. Svoje misli. Svoju podršku. Svoju veru. Bila je prava. Znate one ljude koji umeju u pravom trenutku da kažu pravu stvar, ali da ne lažu? Da govore istinu. Takva je bila Sonja.
Presvisnuću zbog ovog „bila“.
Ne brini, srce koje voli je najjače na svetu
Uveliko se borila da ozdravi, kada je hrabrila mene. Pronašla me je negde u mom lelujanju, u mojim prvim roditeljskim mesecima i prvim pravim brigama. U onim brigama koje podrazumevaju zdravlje, koje podrazumevaju da moraš biti jači nego što jesi da bi onaj kog voliš bio jak i zdrav.
Jednom samo, pred Žmuovu operaciju, nisam joj ni rekla koliko se brinem, nisam ni sama znala koliko se brinem, ona mi je napisala:
– Ne brini, srce koje voli je najjače na svetu i ima Božji blagoslov. Izdrži sve!
Verovala sam joj. Verovala sam da će biti dobro.
Verovala sam da će ONA biti dobro.
Možda sada stvarno negde i jeste.
Možda već za nekim stolom završava svoju knjigu i pristavlja vodu za čaj.
Možda. Ne znam.
Znam samo da mi već nedostaje.
Posvećeno Sonji Đurović, profesorki srpskog jezika i književnosti u Gimnaziji Prokuplje.
Pišem i inspirišem.
