ЛУДА ЖЕНА ИДЕ НА ОДМОР

0
луда-жена-одмор
Фото: Неће ваљда

Е вала ове године сам се баш нарадила и уморила.

Срећом, дошло време за одмор. Летовање. Грчка бре, као сав нормалан свет, а не да се млатим по Африци и да ми губе кофер. Треба ми поштен одмор, рецимо читавих десет дана. Звучи ок. Нећу да се глупирам као прошле године када сам летовала тачно три дана и две половине. Зашто две половине? Прва половина је оно поподне кад сам авионом допутовала у Грчку. Друга половина је последње пре подне проведено у Лидлу, Масутису, Космосу и другим битним објектима, у куповини фета сира, маслиновог уља и дечијих Геоx ципела. Након чега сам кренула назад. Ето. Између те две половине дана, имала сам читава три на плажи. Зашто тако, то је већ друга, дуга и компликована прича.

Елем, нећу више тако.

Заслужујем својих десет дана у песку, као и сви други преуморни Срби и остали еx Yу држављани. Некада, у стара добра времена боље финансијске ситуације и пре детета, летовала бих два пута. У јуну и у септембру. Испало би повољније а пријатније, мање гужве.

Но добро, ово су нова времена, живи се другачије. Нећу да се жалим већ ћу се потрудити да из овогодишњег одмора извучем максимум.

Кажу да је пут до пакла поплочан добрим намерама. Не знам ко је ово смислио, али… то је жива истина, бар кад сам ја у питању.

План је био једноставан и тотално реалан. Ја слећем. Дочекују ме дете & отац детета, односно бивши (бивши партнер, не бивши отац). Ја долазим, он одлази. Нас две летујемо и уживамо. Односно, ја лежим у хладовини, испијам хладне нескафе и читам (штагод, књиге, часописе, небитно). Она се игра у песку, скупља шкољке и тако то. Не кувам. Хранимо се гиросима, лигњама, сладоледом. Након десет дана отац детета долази по нас и идемо назад. Крај успешног летовања.

Али није испало баш сасвим тако.

Прва ноћ, два ујутру. Буди ме звук лупања ролетне. Излазим на терасу апартмана, имам шта да видим Киша лије, олујни ветар разваљује све пред собом. Добро је почело… То је било оно невреме на Халкидикију о коме се онолико писало. Јесте било жестоко, срећом, сутрадан, тамо где сам ја била, није било последица.

Осим прљавог мора и плаже која је изгледала као да се на њу излило сво ђубре и сва травуљина Егеја.

Нема везе, шетаћемо дуж обале, удисаћемо јод, очистиће ваљда плажу врло брзо. Ваљда.

Друга ноћ, негде око поноћи. Опет киша и опет ветар. Додуше није тако страшно као претходне ноћи, смирује се, биће нешто од овог летовања, осећам то.

Или можда неће. Сутрадан је плажа још прљавија, да не пожелите да приђете.

Свеже је. Добро, боље него да је уобичајених 40 у хладу. Шта фали ако је само 25? Лепо се спава.

Шетамо уз обалу, чврсто држим дете које не разуме зашто јој не дозвољавам да скаче по гомилама травуљине која издалека изгледа као коњска балега (није баш нека асоцијација, али разумећете).

Сутра ће сигурно бити боље. Или можда неће.

Сутрадан пада киша. Степени: 22. Па добро, нема везе, одмор је одмор, море је море, а плажа је… и даље одвратно прљава. Да ли сам већ рекла да пада киша? Чекамо да престане, излазимо у шетњу. Фул обучене, фармерке, патике, јакна. Јул месец. Нема везе. Ту су чувене грчке посластичаре и још чувенији лукумадес. Дете ми се навукло. Нема везе, нека је, само да некако одржим позитиван дух. И фанту јој купујем, једном ко ниједном…

Неколико дана касније. Најзад смо се докопале плаже. Условно речено, топло је. То значи да је цело пре подне око 20, а поподне нагло отопли па се разгаљени туристи сјате по лежаљкама и упитно гледају власнике кафића који још увек нису уклонили морски отпад са свог дела плаже. Грци ко Грци. Разгрнули су малкице, направили пролаз до воде. Е, сада, ако зажмурите и прескочите све те смрдљиве препреке, остаје још да корачате петнаестак минута по мутном мору па ћете евентуално стићи до места где ћете се смочити и запливати.

Дете покушава да се игра у песку, тражи шкољке између два пикавца.

Ја сам напокон у лежаљци, срчем хладан нес и покушавам да читам неки роман на енглеском. Добро је што је књига на страном језику; окружена сам „нашима“, видим да су мање више сви спонтано кренули да се интимизирају. Али мени се не обраћају, вероватно мисле да нисам „њихова“. Покушавам да се искључим, али кад вам је суседна лежаљка на 24 сантиметара а на њој лежи утегнута црнка (мислим, дебељушкаста али утегнута у број мањи једноделни купаћи) која се (благо речено) дере у мобилни телефон, изолација је мисаона именица.

Њен монолог је додуше изузетно инспиративан, јер почиње речима „где је она кучка има ли смелости да се појави?…“
Мајке ми, баш тако. Имам паметан телефон са оловком, одмах га вадим и записујем, овакав бисер се не пропушта.

Прилази јој девојка, ћерка, пријатељица, не могу да проценим. Започињу причу о минђушама. Да, о минђушама. Дакле, особа број 2 је баш ту, на тој плажи, у том тренутку, укапирала да женске уши много лепше (читај заводљивије) изгледају са минђушама. Макар биле тачкице. У ствари, те мале минђуше такозване тачкице су права ствар, и свака жена која држи до себе морала би да их носи. Не знам колико су дуго обрађивале ову сензационалну тему, успела сам да задремам, кад сам се пробудила, особе бр 2 више није било.

Добро је, поново се хватам књиге. Ћерка ми здушно копа тунел испод лежаљке. Затим ће направити кућицу за пластичне псе које је понела „за сваки случај“. Треба ли да напоменем да ће један од њих након овог летовања трајно остати на тој плажи?

Сусетка се поново хвата телефона. Срећом по моје осетљиве уши, кучку више не спомиње. Овог пута су тема разговора – њене нове Том Форд наочари за сунце. Е, да. Чујте и почујте, најзад је нашла оне праве, легле су јој као ни једне до сада. Наочари за сунце, то је најважније за жену. Не можемо да носимо било које, не иде то. Осим тога, биле су такорећи џабе. Снижене за 50%, тричавих 150 евра, невероватна прилика! Управо их сада носи.
Придижем се, заинтересовала ме најзад. Тјах, окреће ми леђа, не могу да их видим.

Него, са моје десне стране се такође одвија врло занимљив разговор.

Ту су две маме приватнице са потомцима. Док потомци једни другима отимају кофице и лопатице и лове медузе по плићаку, мајка у црном бикинију жали се мајци у белом купаћем: „муж и ја имамо фирму у Скопљу, знате. Скокнули смо овде само на пар дана, нема шансе да запослене оставимо саме…“ Приватница у белом купаћем клима главом: „тако је, тако је. Супруг и ја имамо ресторане, знате како је, док мачке нема, мишеви коло воде…“

Враћам се у хоризонталу, књигом кријем поглед у нади да ми се неће обратити, ваљда мисле да нисам „наша“…

Одједном ме нешто велико и жуто погађа у главу. Отац и син тинејџер („наши“, а чији би па били?) решили су да играју одбојку баш испред моје лежаљке. Док зблануто трљам главу, син ми се извињава на изузетно добром енглеском (види се да у школи учи) – „sorry“. То је ваљда због оне моје књиге. Преврћем очима, не одговарам. Не би им пријало да чују шта све имам да им кажем. Ни на српском, ни на енглеском.

Сунце полако залази. Вадим фотоапарат, покушавам да ухватим можда најлепши тренутак дана, да не кажем летовања. „Наши“ су се напокон смирили, исказују дужно поштовање лепоти мајке природе…

Вратиле смо се кући. На грчким плажама су остали туристи, приватнице и травуљине, Том Форд наочари и лопте за одбојку. Ово летовање је било дуже од прошлогодишњег, самим тим и успешније. А научила сам понешто, на пример да женске уши најбоље изгледају са малим „тачка“ минђушама а да за добре сунчане наочари не треба жалити пара. Није лоше!

Aуторка: Владана С. Неће ваљда

Неће ваљда је друго лице Супермаме, која каже Сачекај мало!