Тек када се десе неке ситуације, схватим до које мере сам неискусна и немоћна мајка.
Моје пријатељице углавном имају одраслу децу, а када су се оне бавиле пеленама и васпитањем, ја сам гледала своја посла, а децу обилазила о рођенданима и новим годинама.
Сада сам ја на реду, и често помислим да немам коме да се обратим када сам у недоумици. А питање је да ли се мајке уопште сећају свих детаља из разних периода одрастања своје деце.
Увиђам до које мере је било лако када ми је ћерка била беба. Било је важно да буде сита и сува. Чак су и првих неколико јаслених година прошле лагано. Права забава почиње сада, у предшколском узрасту.
Кад ми ћерка упути неугодно питање, углавном пипам у мраку. Понекад следим свој инстинкт али сам врло опрезна, не зато што мислим да тако треба, већ зато што не знам шта да јој кажем, или како да јој нешто објасним.
Није исто када сте млада мајка, или мајка у неким годинама. Можда имам више животног искуства, али ми се чини да су младе мајке опуштеније у свом односу са децом и према деци. Лакше се носе са тренуцима када их треба упутити у животне проблеме и истине.
И још нешто, није исто када дете подижете у заједници, или сами.
Када немате одговор на неко питање, у крајњем случају дете можете да упутите на оца – па шта буде.
А треба децу да научимо свему и да их упутимо у све
Ако ми то не урадимо, учиће од окружења, или од телевизије. Не знам шта је горе.
Кад већ спомињем телевизију, моје дете углавном гледа цртаће; у последње време јој је миљеник сунђер Боб. Мислим да већину шала не разуме, али слуша пажљиво. Поред тога, она обожава “тинејџ” серије. Наравно да је премала за америчке тинејџ ситкоме, али нека је. И ту углавном пола не разуме, али јој сама чињеница да гледа “серије” даје осећај да је, како каже, “велика девојка”. Сва је важна, не одваја поглед од екрана – а ја не одвајам поглед од њеног наивног усредсређеног лица.
Мама, они су се пољубили у уста… то је бљак… али они су већ велики па могу…
Шта на то да јој кажем? Ух, ништа. Не знам шта бих јој рекла. Признајем да ми је непријатно; биће да млади родитељи лакше пливају у овим водама.
Док се возимо, у колима слушамо радио. Ћерка ми певуши најновије хитове на енглеском, а онда пита: мама, а шта то значи: I’m in love with the shape of you?
И шта да јој на то одговорим? Све су те песме на исту љубавничку тему, која није најприкладнија за дете од шест година. Обично јој сервирам “лајт” верзију превода: певач пева да му се свиђа много лепа девојка…
Питања о рођењу су још и најлакша. Варијанту “донела рода” никада нисам употребљавала. Више волим реалистичан приказ, “мама је отишла у болницу па јој је чика доктор исекао стомак и извадио бебу”. И покажем ожиљак од царског реза.
Нема лажи, нема преваре. Била је очарана.
Али како детету да објасним и оправдам смрт?
Недавно се у мојој породици десио смртни случај.
Живот је суров.
Живот нас не штеди.
Даје нам све, а затим узме и не пита да ли је тренутак био прикладан.
А никад није.
Смрт је дошла, а ја нисам знала како да ћерки саопштим да њене вољене тетке више није било.
Одлагала сам читаве две недеље, док ме једном сама није питала зашто већ дуго нема тетке да сврати.
Прелазиле смо улицу. Искористила сам прилику и рекла јој, онако успут, као да није много важно али ето десило се и шта ми ту можемо, тако је како је.
Погледала ме је затечено, у очима сам јој видела наговештај туге. Почела је да схвата да је живот ипак коначан.
Није ништа даље питала, само се пребацила на другу тему.
Свако дете има различите механизме, сопствени начин на који процесуира информације.
Тог дана није реаговала.
Наредног дана ми је пришла, загрлила ме и рекла: Мама, данас сам у вртићу плакала због тога што је тетка умрла.
Сузе су потекле, а затим питање које сам очекивала: Јел нећеш и ти да се разболиш и умреш?
Обећала сам да нећу, рекла сам јој да тако нешто не долази у обзир и да се никада неће десити. Заувек ћу бити млада, никада се нећу разболети, никада умрети.
Кажу да деци треба говорити истину, да им никада не треба улепшавати животне приче. Кажу да им треба читати бајке, али уједно им објаснити да реалан живот није бајка.
Ја то нисам могла. Тај рањени уплашени поглед, те руке које су ме чврсто зграбиле, та молба да увек будем ту, да никада не одем – обећала сам јој све што је желела.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
