Беше то једна лепа, сунчана децембарска недеља. У десет сати сам одвезла ћерку код оца, и била сам слободна као птица на грани.
Могла сам да се ухватим у коштац са подужим списком обавеза који сам стално допуњавала.
Могла сам да сређујем стан.
Да пеглам.
Да пишем нове блогове.
Или једноставно да се бавим собом, да испијам кафе са пријатељицама.
Да не радим ништа.
Свака породица има своју специфичну причу. Свака мајка која сама подиже децу, то ради у посебним околностима. Неке су разведене па су деца припала њима. Друге су од почетка живеле без партнера. Негде је процес раставе био једноставан, у другим случајевима би родитељи дуго ратовали око свега и свачега.
Постоје ситуације када се бивши партнери лепо слажу и лако договарају око виђања детета.
А онда, има деце која очеве виђају ретко. Дани и време су унапред договорени, закон каже да отац има право да проведе време са својим дететом, али нема обавезу. Ако не може, ником ништа.
Било како било, мајка у неком тренутку добија заслужено слободно време да ради шта год жели, или мисли да треба. Верујем да све најчешће једва чекају на то „своје време“ кога су жељне.
Знам неке које једва дочекају тај дан, или викенд, и сваки тренутак искористе на најбољи могући начин. И то је скроз у реду. Чињеница да сте за некога одговорни и надлежни 24/7/365 може да буде изузетно фрустрирајућа и оптерећујућа. Одједном више немате сопствене потребе, приоритете, распоред. Ви сте ту да се прво и најважније бавите својим дететом. Замену немате. Ваше жеље су на последњем месту, а распоред вам кроји неко други.
Тотална фрустрација. Често сам осећала да бих најрадије искочила из сопствене коже. Требало ми је то „моје“ време, признајем да сам се не једном упитала, какав би ми живот био да сам остала сама. И не, не мислим да сам због тих мисли лоша мајка, верујем да нема жене која бар једном није пожелела да побегне далеко од свега.
И тако је дошла та сунчана недеља, када сам одвезла своје дете код оца уз договор да ће са њим бити до вечери.
А онда се десило нешто што нисам очекивала:
Нисам знала како даље да потрошим тај дан.
Упркос подужем списку битних обавеза, упркос сунчаном дану и мноштву планова и могућности, ја сам почела да гледам на сат.
Тешко ми је пао тај дан без мог детета.
Поразило ме је сазнање да нисам била у стању да полетим, да зграбим ту слободу коју сам добила, и да то време посветим себи.
Проклетство мајчинске љубави.
Док сам маштала о дружењу и смисленим разговорима са одраслим особама, док сам прегледала биоскопски репертоар, док сам у мислима планирала сваки минут тог мог „слободног“ дана, све је обећавало.
А онда је ћерка почела да ми недостаје до те мере да сам пожелела да ми се врати што пре.
Кад сам некада давно размишљала како би било лепо имати децу, појма нисам имала како то изгледа у стварности. Породица, родитељство, све је то за мене била фикција.
Кад сам остала у другом стању, најважније ми је било да наш животни простор што боље опремим разним помагалима за која сам веровала да су јако битна.
Прогутала сам гомилу приручника о одгоју деце, прикупљала спискове и упијала савете са интернета.
Првих неколико година пролетело је као у неком сну, као у акционом филму где се главни јунак бори против свих, а највише против себе самог.
Стално сам била преморена, нервозна, уплашена. Трудила сам се да ништа од тога не показујем, што је ствари чинило још горим. С једне стране сам схватала да је погрешна веза велика грешка; с друге, вапила сам за било каквим ослонцем и чезнула са некадашњим начином живота.
Али све се мења, оно што је било јуче, данас је већ много другачије.
Постала сам свесна да је свака моја пројекција будућности била погрешна и бесмислена. Живот је непредвидив. Родитељство је пливање против струје; уз пуно труда и мало среће, бујица која нас носи можда ће нас избацити на неку мирну обалу.
Како оно беше, не дај боже да ти се жеље испуне?
Пожелела сам слободно време.
Чини ми се да сам прогледала тек те недеље, тог сунчаног зимског дана кад сам схватила да ми ћерка недостаје толико, да је реч „слобода“ изгубила сваки укус и значај.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
