Моја ћерка има шест година. Предивна је. Наивна је, пренаивна. Не могу да замислим да ће на јесен да крене у школу. Све ми се чини да она још није спремна за ту промену, за тај први искорак у свет одраслих.
Она нема појма.
Она не зна шта је пријатељство:
Мама, волела бих да Милица не иде са мном у вртић.
Зашто? Зар она није твоја најбоља другарица?
Не више. Она сваки дан мења најбољу. Јуче сам била ја, данас је неко други. Њена мама јој је објаснила да све испроба и тек на крају одабере.
Покушала сам да јој објасним да треба да има много добрих другара, а још је прерано да закључи ко ће јој бити прави пријатељ, а ко не. Климала је главом али се плашим да ме није разумела. Још увек није у стању да схвати да је превртљивост врло честа и жалосна особина с којом ће се и те како сусретати.
Моје дете је понекад тужно. Свака глупост је повређује. А шта је све чека у животу, тек ће видети.
Моје дете саткано је од најфинијих осећања. Заплаче због ситнице. Међутим, кад се смеје, планета се са њом смеје а дан одједном постаје сунчан.
Она воли свакога и још увек не схвата да неће свако волети њу.
Моје дете не зна шта су тајне:
Мама, испричаћу ти једну тајну али не смеш никоме да је кажеш, важи? Јуче смо код Јоце на рођендану јели крофне…
Моје дете не зна шта је љубав:
Мама, да ли си се ти заљубила?
Јесам, душо. У тебе.
Па не само у мене, и у тату. И онда сте се венчали…
Нисмо се никада венчали, њен отац и ја. Али моје мало, наивно дете то не зна.
Она мисли да се заљубљени венчавају па се зато рађају деца.
Често помислим да је баш порасла… а онда схватим да је она још увек моје мало дете. Она не зна да је живот налик на шаховску таблу где смо сви ми углавном пиони, а волели бисмо да будемо ловци или краљице. Она не зна да одрасли лажу, варају и краду. Не зна да је одрастање болно, а живот коначан.
Зна да је смрт могућа, али мисли да ће нас заобићи, да ће увек остати дете а ја никада нећу остарити.
Моје дете се радује сваком путовању, посебно ако је са оцем. Али она зна да је мени тешко када сам без ње, и зато своју жељу и радост потискује, да ме не би повредила. Тако мала а већ ме чита као отворену књигу. Зна кад сам тужна, види кад сам лепо расположена.
Моје дете ме познаје боље него ико други.
Моје дете је наивно, а опет, мудро као да је већ све научила у неком претходном животу.
Осећа ме по кораку или начину на који држим главу. Чита ми поглед. Грли ме најјаче на свету, нежно како нико никада није пре ње.
Моје дете сваког дана жели нову играчку. Али њену највећу жељу никако да јој испуним:
Мама, ја желим да се ти играш самном. А ти никада немаш времена! Увек буљиш у тај телефон! Мама, ти си једна телефонковићка…
Недавно сам од једне читатељке добила мејл:
„Дете сам супермаме, сада сам и ја мама и читајући твоје текстове почињем да се питам како је било мојој супермами… Први пут постављам питање нпр. како је њој било што ја имам полубраћу, до сада је увек некако било питање како сам ја све то изнела, а изнела сам без да трепнем, бар на свесном нивоу…“
Моје дете је сада, баш сада, на планини са оцем и његовом породицом. Отишла је срећна и насмејана. Испратила сам је смирено као да се растављамо на пола дана, брзо сам се окренула и отишла да не би видела како ми се рамена грче а очи цакле.
Претходне ноћи ме је на свој детињи начин питала:
Мама, колико ће дана проћи па ћемо се поново видети?
Неколико, душо, неколико… (какво питање, такав и одговор)
Подизање детета и праћење његовог сазревања, мени је помогло да сазрим и многе ствари сагледам у новом светлу. Расла је и мењала се, а заједно са њом – и ја.
Добро сам, јер желим да будем. А трудим се, јер ће моје дете бити добро – једино ако буде видела и осетила да у мени нема ни туге, ни горчине.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
