26.02. – 25.03. 1917.
#stradanježena
…
Тог дана су на тргу палили књиге. Надгледала су двојица са чиновима, док су редови доносили исте и бацали у пламен. Горели су летописи, старе црквене и све оно што је иначе једва стизало у ту забачену паланку преко трговаца и угледних пријатеља варошких чиновника. Кажу да је „једна“ госпа то посматрала са плочника, а затим пришла да упита како може спасити књиге. Знајући за њен углед у вароши, рекоше да ће неке књиге поштедети уколико она у фијакеру са војним чиновником њиним прође кроз варош. Села је уздигнута чела и сачекала пратњу за тај круг вожње. Жене које је познавше спустише главе, кажу да јој нису замерале иако нису знале ништа о њиховима са просутим костима од Дрине до Солуна.
„Оне“ како су их у ратним дневницима записивали, одлучише да празнују све славе тог јануара, иако је било настроже забрањено. Прота Таса, поп варошки, страдао је одмах након светог Јована, кажу да је проглашен за непријатеља јер је службовао по кућама када се није смело. А „оне“, тако записиване, нису тражиле ништа друго сем правде. Касније се сазнало да су све време знале шта се спрема. Одлучиле су ваљда да им је живот пречи, па ради њега похиташе у смрт. Друго објашњење немам.
Нису „оне“ биле лица из „Ратних кроника“ тога доба, доиста мислим да о томе нису размишљале уопште. Пловиле су ка легенди не мислећи о њој, а дочека их заборав. Неке од „њих“ биле су борци, болничарке, курири, стражари… а тих дана веле да су све изашле на улицу, „свак’ ко је могао оружје да носи“. На улицама се нађоше они који својим удовима платише ордење из Балканских ратова и „оне“ које похиташе у бесмртност јер су желеле слободу.
Кажу да би морали да ћутимо две године и 172 дана уколико би сваку жртву Великог рата жалили 1 минут. “Оне“ нису тражиле сажаљење, биле су то варошке жене, сељанке, мајке и сестре, девојке… а поред њихових имена стајало је „стрељана, обешена, погинула, жива спаљена, умрла од последица туче, од последица батинања, жива драна па обешена, силована, убијена моткама, заклана, прободена бајонетима, пала за ослобођење града“.
Косара, Милуша, Стоја, Јагода, Наталија, Злата, Стојанка, Неда, Даринка, Илинка, Марица, Љубица, Дрина, Стана, Марта, Роксанда, Савка, Ђурђија, Ђула, Драга, Стојадинка, Дница, Милунка, Бранислава, Милица, Николета, Драгија, Живка, Живанка, Лека, Анђелија, Јованка, Добросава, Павлија, Станојка, Василија, Велика, Драгиња, Милана, Симка, Милева, Совка, Боса, Аница, Јована, Динка, Савета, Рајна, Станија, Стојка, Доста, Ташана, Вела, Стојана, Злата, Магда, Горка, Спасена, Велика, Смиљевка, Симана, Милосава, Ковиљка, Илинка, Душана, Савица, Бојана, Плана, Ћирјана, Милисава, Марија, Митра, Гордана, Канда, Јована, Анђелија, Видна, Брена, Луција, Ана, Милена, Милуша, Драга, Тонка, Кева, Стојна, Мара, Веруша, Иконија, Солумија, Марица, Босиљка, Добрица, Малина, Ђука, Мирослава, Пава, Петрана, Сава, Крстина, Зорка, Новка, Ђула, Јања, Миљка, Магдалена, Вукосава, Јелисавка, Сара, Госпава, Синђа, Стеванија, Првка, Стојна, Вида, Пијада, Настија, Велика, Рада, Лепосава, Милка, Наталија, Смиљка, Перса, Ленка, Маца, Ружа, Цвета, Васка, Перса, Правда, Дона, Иванка, Недеља, Роска, Тијана, Петрија, Круна, Романија, Видана, Гиса, Дана, Цана, Софирка, Тодора, Марика, Здравка, Младенка, Јанка, Милунија, Биљка, Јела, Катарина, Манасија, Радојка, Јевдокија, Негосава, Јаника, Бојана, Мила, Јефимија, Руменка, Борика, Невена, Мана, Кадивка, Дмитра, Рума, Неранџа, Симона, Селена, Гвоздена, Рисима, Тијана, Миладија, Грујина, Сидорка, Јуца, Миона, Милка, Марјана, Бранка, Станица, Кона, Николета, Миљојка, Магдалена, Мира, Савета, Дивна, Добрија, Стајка, Кадева, Драгуна, Јергена, Софијана, Цана…
Тог 25.02. у Куршумлији, Прокупљу, Блацу и Лебану се није спавало…
IN MEMORIAM
проф. др Божица Младеновић 1963 – 2020
Милена Ивановић
Топличанка је душа од жене.
