– Мама, где си ми оставила ранац?
– У орману у ходнуку на последњој полици је – одговорила сам му док сам стављала кифлице у рерни.
Спаковао се сам, као и увек када иде на пут. Додала сам му кифлице, воду и нешто од лекова. Као што је моја бака говорила: „Да им се нађе за успут“.
Ујутру смо заједно отишли до факултета. Тамо су већ чекале његове колеге и колегинице, као и неколико професора. Било их је са свих факултета. Још једном сам га питала да ли је сигуран да не жели и ја да кренем са њима.
– Мама, довољно си била по протестима годинама уназад. Ово је наша борба. За оне људе који су били испод надстрешнице, за тебе, тату, моју браћу, за све нас. Ти си ме овим учила.
Нисам хтела да плачем пред њим. Гледала сам те велике, храбре људе који ће ову факултетску годину провести на улици тражећи правду и веровати у неко боље сутра. И била сам препоносна на њих. Мислила сам да се налазим у неком другом, паралелном универзуму. Заправо су они ти који су чинили да се овај универзум промени.
– Зваћу те, мама. Немој да бринеш – пренела ме је његова реченица у садашњост.
Пољубили смо се и загрлили на излазу из града. Кренули су на свој пут. План је да за четири дана стигну и сретну се са осталима из других места у Србији.
Некако ми се чини да ми је била потребна вечност да се вратим до стана. Размишљала сам о њиховој младости, енергији, ентузијазму. Молила сам Бога да их лепо време прати. Судећи по прогнози, биће хладно. Најежила сам се при самој помисли на то, али сам ипак била оптимистична.
Лице ми је било натечено и очи црвене када сам ушла у стан.
– Плакала си? – питао ме је супруг.
– Не, хладноћа ме је штипала за лице до зграде. Баш је хладно.
…
Када сам ушла у кућу, он је већ спавао. Успавао га је тата. Нисмо имали свој ритуал грљења, љубљења и разговора пред спавање. Из тог разлога ме је и тражио, али је ипак пристао да му тата чита приче за лаку ноћ и да поменуте активности ураде без маме. Пре поласка сам му објаснила где идем, али је и сувише мали да би схватио.
Посматрала сам га док мирно и безбрижно спава. У глави су ми били млади са којима сам до малочас била, а који су кренули пут Крагујевца. Дивни, млади људи пуни енергије, љубави, пожртвовања. Нису скидали осмех са уморних лица.
Не знам да ли ће мој син студирати или не, да ли ће уопште и завршити средњу школу. Потпуно је небитно. Само бих волела да израсте у доброг човека. То ми је једино важно.
Грлим га јако и прибијам уза се. Док покривам свог малишана прекривачем у топлој соби, стеже ме у грлу помисао на све те мајке које су испратиле своју децу на пут дуг око 150км по овој хладноћи.
Неко од те деце је могло бити моје. Или ваше.
Пише: Светлана Рајковић
Топличанка је душа од жене.
