Не бих волела да наводим које је село у овој нашој малој земљи најлепше. Свако је лепо на неки специфичан начин. Свако има исти мирис, али различите доживљаје тог мириса. Сви смо дошли из неког села. Ако нисмо ми сами, дошли су они наши најстарији. Ако ми не знамо како је било некада, знају они који су нам о томе причали. Они су живели тамо. Из тог истог села дошла је традиција. Баш из тог села у нашим главама постоје многе слике и мисли. Баш из тог села настала је и моја инспирација. Тачније, два села. Имам среће. Тамо су живели моји и ваши родитељи, а сада у нашим главама живе њихове приче. Такве приче живе заувек.
Свако има право да каже да је село из ког потиче или вуче неке корене најлепше.
Свако има право да каже да је неко домаће јело настало баш у селу где је одрастао. Свако има право да се сећа. Свако има право да се враћа својим коренима, али и да од тих истих корена оде. Некада мораш да останеш, а некада да одеш. Нешто те задржи, а нешто пак одвуче. Знам да младима, углавном, село није баш занимљива тема за разговор. Мада, чини ми се да се та ситуација временом мења. Можда нам је досадио градски живот. Можда нам фали баш све оно о чему су нам преци причали, а што никада нисмо могли осетити.
Мој отац је недавно био у свом родном селу.
Нећу рећи које село је у питању, јер бих онда морала рећи и да је најлепше на свету, а то није фер. Сви волимо своје. Донео ми је стару дедину бургију и неколико јабука. Бургија ми је битна. Зато је и помињем. Хиљаду сећања везује се за њу. Донео је још нешто. То су биле фотографије. Наравно, на мобилном телефону. Направила сам му од тих фотографија једну кратку видео причу, чисто да је има. Међутим, то није била прича које се он радо сећа. Фотографије су биле чудне. На неки начин непознате. Препознала сам кућу, зграде… Препознала сам стару плевњу и шталу. Препознала сам још много тога. Нисам препознала само знаке живота на тим фотографијама. Памтим их другачије. Тада су тамо живели људи. Сада тамо живи трава, много траве. Дрвеће. Живи једва препознатљив пут који води ка сеоским кућама. Грмље и шибље опколили су домове на стотине породица које су некада радиле и стварале на сеоским поседима. Својим поседима. У свом селу.
Сви ти људи су, осим кућа, зграда и обрадивог земљишта, имали и успомене. Тамо, далеко од других људи, неким су се људима рађала деца. Негде тамо. Ти људи су у тим селима стварали своје породице. Креирали су своје прве успомене и црно-беле фотографије. Живели су од продаје плодова и животиња. Живели су срећно или тужно, без жалби. Имала сам среће да на селу проведем већи део свог детињства. Два села су у питању. Ионако сам рођена у малом месту. Никада ме неће бити срамота да кажем да сам, оно чувено, дете са села. Јесам. Многи су. Већина. То је тешко глумити. То је нешто што не може да нестане или да се сакрије.
Знала сам, када сам била мала, шта је тобоган, наравно. Међутим, ми смо код деде, у другом селу, правили другачији тобоган. Стог сена је био објекат за спуштање, а пењали смо се мердевинама. Деда се увек љутио, наравно. Међутим, нама је било занимљиво.
Љуљашке смо правили од старих конопаца и даски.
Везивали смо конопце за дрво и глумили да смо на некој јако популарној љуљашци. Сестра и ја волеле смо да глумимо да чувамо овце, па смо због тога облачиле стару бакину гардеробу, ону у којој је била права чобаница. Са браћом смо скупљали корњаче у току дана како бисмо их чували у току ноћи. Деда их је увек пуштао ван коша чим заспимо. Ујутру би нам рекао да су некако побегле. Знали смо да не говори истину. То нас није спречавало да их тражимо поново. Биле су нам занимљиве чак и када бисмо их само гледали.
Сећам се много лепих тренутака проведених на селу. Верујем да наши родитељи имају још милион лепих сећања. И оних тежих, наравно. Село није место где се може живети само од уживања. Старији то најбоље знају. Мада, мислим да нису тешка сећања. Тешка је садашњост. Нама младима можда и не толико. Никада нећемо имати у себи онај осећај који имају наши преци. Не знамо целокупну слику живота тамо, али је добро што смо имали прилике да осетимо макар неке делове. Нешто кроз причу, нешто и кроз доживљај.
Све ово била би једна лепа прича пуна емоција и лепих сећања када би реалност сада била другачија. Нажалост, ситуација се променила. То је оно што сви знају.
Не кажем да је ово тужна прича, већ је тужна реалност.
Нема више оног што је било. Нема више слаткиша од једне баке, јер је одавно умрла. Можда је и ваша. Нема више најслађе супе на свету, коју је правила друга бака. Бака је морала да се пресели. Нема више декиног шешира, који мирише на шталу, јер деке нема, а ни штале ускоро неће бити. Остао је један дека на селу са пет мачака, пет паса и три кокошке. Прави ракију и живи са још можда пет људи у целом селу. Чува и неколико коза како би се ове малене животиње нечим додатно храниле. То је све. Како је у вашем селу? Е, то је путовање.
Млади пате јер одлазе од својих домова много раније. Старији пате из истог разлога. Патња је иста. Само не разумемо једни друге.
Раздвајају нас генерације, доба и размишљања. Старима не значи можда ништа то што млад човек одлази са кофером негде далеко. Младима пак не значи можда ништа што се неко старији одселио далеко од дома да би му било боље. Можда се само не разумемо. Селидба је селидба. Увек постоји разлог. Моја бака каже да се живи док се огњиште не угаси. Након тога, бити жив или мртав, није важно. Ако није огњиште, нешто се угасило. Нешто у нама.
Шта је главни разлог човеку да оде и да се врати? Шта је да не оде, шта је да се не врати? Није то само љубав. Нису то само људи. То је нешто што свако за себе зна. Или не зна. Шта је дом ако једноставно одеш? Шта ћеш, са друге стране, са кућом ако немаш од чега више да живиш ту где јеси? Све су то радост и туга. Остављаш једно, започињеш друго. Враћаш се или не. Нема другог објашњења. Увек постоји разлог да останеш, а постоји и да одеш. Само је питање времена. Они који остану некада маштају да су на другом месту. Они који оду маштају да су тамо где су били. Људима је тешко угодити, јер је тежак и живот. Али сви сањамо исто. Сви.
Сањамо своје док се бојимо да је можда туђе. Сањамо туђе и желимо да је наше. И опет се бојимо. Из страха напуштамо наше, из страха одлазимо у туђе. Село је учитељ наше земље. Ни из чега ни у шта. Из свачега ни у шта. Не мораш да живиш на селу да би схватио смисао живота. Врати се само некад. Можда тада схватиш где ти је место. Места има, само је битно када ће га бити баш за тебе. Можда ти корени помогну, можда и не. Нећеш знати док не пробаш. Шта је лакше − отићи или се вратити?
Ауторка: Љубица Славковић
Топличанка је душа од жене.
