Похваљена сам једном приликом да пишем о темама које други често избегавају. Не уживам у изношењу проблема и непријатних ситуација. Ни најмање. Међутим, кад ми нешто засмета или ме заболи, неко време о томе ћутим, а затим не могу више да издржим.
Писала сам да су самохране мајке често усамљене: парови се најрадије друже са другим паровима, па се саме мајке ретко позивају на дружења.
Писала сам о страховима и борби за њихово превазилажење.
Писала сам како изгледа родити у познијим годинама.
Покушала сам да опишем како се осећају мајке чија деца имају полубраћу или полусестре.
Овде је тема новац. Новац је ноћна мора свих самих мајки, а о новцу се ретко говори.
Зашто? Зато што нас је срамота.
Писала сам о супермами Марини, која сама подиже двоје деце. Од бившег мужа добија алиментацију, али само законом прописан износ. Додатне трошкове деле тачно на пола. Небитно да ли она има или нема. У његове приходе не улазим, али за њу знам да зарађује колико год може и уме. А то није довољно. Да ли се жали? Ретко када и ретко коме.
Да ли њена деца схватају под којим их условима мајка подиже? Мислим да не схватају.
Не знам да ли су све жене на свету толико поносне, или је то нешто специфично за наше поднебље.
Срамота нас је да признамо да немамо довољно.
Трудимо се да кроз живот идемо дотеране, подигнуте главе.
Желимо да оставимо утисак да владамо ситуацијом.
Не можемо да поднесемо да наша деца виде или осете наше слабости.
Мама је свемоћна. Мама је увек ту за тебе. Мама може све. Мама ће увек бити уз тебе.
Мајке су налик на животиње које штите своје младунце. Само што је код животиња та заштита орочена на кратак период, а код нас траје до краја живота. И преко тога ако може.
Моје дете похађа приватан вртић, што није јефтино. Срећом па постоји рефундација града. Пре неки дан сам регулисала трошак додатних активности, то сносим сама. И кошта много. Наравно, моја ћерка похађа све активности које жели. Како да је одбијем? Искрено, ја немам право да се жалим јер имам коректна примања. Ипак, стално се питам како самохране мајке излазе на крај са финансијама.
Алиментација коју суд одреди углавном је смешна. Свака част очевима који је редовно уплаћују и који се труде да детету пруже највише што могу и мимо тога.
Нажалост, углавном слушамо тужне приче о избегавању и занемаривању.
Многи очеви сматрају да новац који дају за своје дете, мајка троши на фризера и маникира.
Често ти исти очеви не желе да схвате ни да знају колико нас, мајке, понижава чињеница да морамо да тражимо или чак молимо за нешто што би требало да је природно. Невероватно је да је неко у стању да намерно ускрати било шта свом рођеном детету, а ипак – дешава се.
Срамотно је и страшно да сама чињеница растанка од партнера у неки људима буди порив за осветом, која се затим остварује – преко деце.
Желела сам да овај сајт буде посвећен искључиво мом детету, које ми је стални извор инспирације и среће.
Али и туге.
Туге, када помислим колико морам да се пред њом контролишем како никада не бих рекла нешто што ће да је погоди.
Туге, када морам да подсетим на алиментацију која касни.
Пречесто мајке трпе понижења да би им деца одрасла срећна и по могућности нормална.
Кажу, треба тужити, нема другог начина. Ја то никада не бих урадила. Чини ми се да би тиме себи нанела додатну бол. Осим тога, чак и када љубав прође, отац остаје отац, и не желим да моје дете чује да сам ја тужила оца кога обожава.
Мајке се труде да оставе утисак да су свемоћне. А врло често немају довољно новца, ни за себе ни за своју децу.
Шта је то, довољно новца? Не умем да дам тачан одговор на ово питање. Рецимо да је то износ који обезбеђује миран сан. Свако за свој живот има различите критеријуме, а сви смо различити па су и наше потребе различите, и не могу се свести искључиво на материјално.
Цитираћу моју драгу Марину, која ми је једном рекла да једва чека дан када ће моћи да хода опуштених рамена. Дан када ће јој се деца запослити и (бар се она тако нада) осамосталити, а она се више неће осећати пониженом у очекивању мизерне алиментације за коју је морала да се избори судским путем.
Ово је текст о новцу који је велика мука самих мајки. Чак и када располажемо са добрим примањима, чињеница да морамо саме да размишљамо и о том аспекту подизања деце, изузетно је болна. И не верујем да ће ове моје речи било шта променити јер ми је живот одавно растерао илузије. Ипак, било би добро да сви будемо свесни колико је самим мајкама тешко, а свакако би им било лакше када би располагале са довољно новца за себе и своју децу.
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
