Тако је откад знам за себе. А нема мало година томе, нажалост, признајем.
Њих двоје. У шетњи. У обавезној, поподневној, симултаној дремки. У сигурном гледању каквог филма, серије или емисије увече.
Никада јој није било сувопарно његово препричавање епизода или остварења које није успела да види. Никада није била уморна направити ручак, вечеру, ужину, ма шта год за њега.
Тако је када растеш уз двоје који заиста, некако враћају веру у праву љубав. Колико год то излизано и вештачки звучало. Мада, и не враћају, јер никада није била поколебана.
Није могла ни бити, када растеш уз родитеље који су сушта љубав.
Чије свађе ниси имао прилике да чујеш (осим, наравно, повремених гунђања).
Некако верујеш да тако нешто постоји за тебе. Да у животу вреди само када се двоје нађу, воле,поштују. Поштују – можда и кључна реч.
Моји родитељи данас славе 30. годишњицу брака, а ја бих свима пожелела овакав јубилеј, јер већег благослова нема.
Ауторка: Гордана Бајовић
Топличанка је душа од жене.
