Прича о парку, девојчици и њеном бициклу

0
парк-девојица-бицикл
Фото: Сачекај мало

Ја која себе нисам сматрала сентименталном, недавно сам то постала. Или сам то одувек била, ко би га знао.

Моја ћерка је велика кукавица и најрадије избегава све новотарије за које није сигурна да их може савладати. Тако се, на пример, до недавно чврсто држала свог тротинета троточкаша, који вози као виртуоз. Ту је свој на своме и нема јој равне.

Отац јој је прошле године купио бицикл са помоћним точкићима. Пробала је она, њему за љубав. Обрнули су тако заједно два круга по оближњем парку, и то је било то. Плашила се да падне (упркос точкићима). А онда, тешко је окретати педале а ми смо одбијали да је гурамо. Све у свему, тај први бицикл је провозан, да не кажем прошетан по парку и – крај. Вратила се тротинету, из милоште названом муња.

Све до прошлог викенда.

Одвела сам је на пар сати код другарице из вртића. Кад сам дошла по њу, породица се спремала на колективни излазак – са бициклама.

Опростиле смо се од њих и пошле својим путем. Моја ћерка је завидно гледала за другарицом која је узјахала бицикл (без помоћних точкића) и кренула у авантуру.

Интересантно како понекад другари могу да мотивишу боље од родитеља.
Тражила је свој бицикл, онај што јој је тата купио. Хтела је и она да вози заједно са другарицом.

Бицикл нисмо успеле да пронађемо, завршио је своју каријеру ко зна где. У сваком случају, и да смо га нашле, не би могао да послужи јер је годину дана касније био премали за њу.

Кренуле нас две у куповину новог бицикла. Обећала сам јој, а то што мајка обећа, мора и да испуни. Проблем, код моје ћерке – а вероватно и код друге деце, јесте што воле оно што воле, а не оно што је практично. Тако се закачила за мале бицикле са корпом и седиштем за лутку позади. Наравно, били су премали и нису долазили у обзир. Након бурне расправе и аргументације, схватила је да ће добити искључиво бицикл који одговара њеном узрасту (али макар да има корпу за лутку, мама!).

Да ли је њена жеља испуњена истог дана? Па наравно, никада не треба сумњати у Супермаму.

Безуспешно смо обишле три продавнице и случајно налателе на четврту где смо пронашле предмет њених жеља. И добро је што је тако било, јер је мрак почео да пада, њено расположење такође.

А колико сам тек ја била уморна, о томе боље и да не причам.

Од тог дана обавезно макар неколико пута недељно крећемо у експедицију до оближњег игралишта (али мама, ми се као не познајемо, важи? Ја идем прва а ти немој баш а ме пратиш, иди мало даље).

Седнем ја тако на клупу а моје дете вози кругове. Повремено заустави возило, залети се на слободну љуљашку, лети високо до неба а онда даље у нову авантуру.

Последњих година ми је живот био стресан и напоран. За себе нисам мислила да сам сентиментална. А можда сам некада била, ко би га знао.

Времена никада довољно па стално мислим да бих могла да га употребим боље, него да седим на тој клупи.

Помислим на стан који треба поспремити, на веш који треба испеглати.

На крају, замислим себе како кувам кафу и прелиставам неку од књига које скупљају прашину (коју треба обрисати) и чекају нека боља времена.

Што не бих читала на тој клупи?

Тешко.

Док се правим да не познајем рођено дете, које, пак, замишља да је велика девојка која је сама кренула у живот, не губим је из вида ни на трен (мама, немој да идеш за мном и немој да ме гледаш!)

И тако сам ја седела правећи се да сам случајна пролазница која се уморила па је дошла баш ту да одмори.

А моје дете се возило, љуљало, возило…

Све док ми се једног поподнева није јавила успомена на неке давне дане и вожње по неком другом парку, парку мог детињства.
Сетила сам се девојчице која је радо одлазила на замишљена путовања и кружила бициклистичком стазом око оближње зелене површине.

Парк је био већи од овог нашег. Мајка би стрпљиво седела на клупи и чекала, док је девојчица у мислима путовала – само је њена детиња глава тада знала куда иде.

Сад кад мало размислим, кад се вратим уназад и помислим на сопствено одрастање, те вожње бициклом по стазама предивног парка спадају међу моје најдраже успомене.

Јер детету је за срећу довољно дрвеће, трава, уска избетонирана стаза и два точка (а можда и помоћни точкићи).

И колико год тада моја мајка била заузета или нервозна, а верујем да је била, није јој било тешко да заустави време, гурне стрес по страни и стрпљиво чека на клупи док ја завршим путовање до света маште, и натраг.

Нема те мајке која је докона па опуштено себи може да дозволи да поподне проведе на клупи у парку, не радећи ништа. А опет, све мајке макар повремено, кад год могу, седну баш на ту клупу и – чекају.

Чекају док им деца неуморно окрећу педале, тркају се, путују у непознато и враћају се озарена лица.

Јер, то су успомене које граде срећно детињство, то су они тренуци који се не заборављају и које призивамо под старе дане или кад нам живот приреди разочарења.

п.с. И не заборавите да се сликате!

Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме

Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!