Зидови имају две улоге… Прва је да заштите оне који су унутар њих. Друга није тако племенита, та друга је да оне унутра задрже изоловане и ускрате им могућност контакта и комуникације…
Заштита и Затвор… Истим словом почињу а представљају две крајности…
Психолошки зидови које градимо сами такође имају ове две улоге… Заштита или Затвор… Разлика је у томе што ове друге сами градимо и можемо их сами порушити. Мудар човек у одређеном тренутку изгради овакве зидове. Они му служе као заштита, користи их да између њих предахне, сакупи снагу и ојача, да би их потом срушио и оснажен загрлио свет, не бојећи се удараца које може примити од истог.
Опасност лежи у томе што зидови својом лажном сигурношћу и удобношћу уљуљкају човека и уколико му намера није чиста и јака, он се препусти. Уместо да сакупи снагу и крене даље, постаје добровољни заточеник своје сопствене тврђаве.
Временом снаге све више нестаје а илузија удобности и сигурности јача. Сетите се Одисеја на острву лепе Кирке!
Понекад ипак око ухвати зрак Сунца који се пробије кроз зидове и у том тренутку се сети!
Види зид и схвати да је заробљен. Онда, углавном несвесно позива и тражи неког ко би му тај зид срушио!
То је, међутим, опасна грешка.
Ако зид јајета разбијемо споља, пиле ће угинути, јер још нема снаге да се суочи са светом.
Кад ојача разбије га само и изађе вани. Исто је и у овом случају. Уколико неко споља и успе да разбије наше зидове и продре до нас, постајемо његови робови и зависимо од његове воље!
Због тога је битно сакупити снагу, порадити на себи и кад довољно ојачамо, сами да разбијемо своје зидове.
Тада можемо спокојно раширити руке и пружити Љубав, без страха да ћемо бити повређени!
Аутор: Душан Влаховић
У нашој рубрици „Ћоше за њега“ пронађите Душанову песму о Топличком крају и несвакидашњу причу о слободи „Жице у оку, вектори у уму„.
Топличанка је душа од жене.
