Prokupčanka Jana Joksimović je otkad zna za sebe maštala o tome da postane glumica. Nije bila napunila još ni 22 godine kad je njen talenat zablistao na audiciji za Američku dramsku akademiju u Oslu. Nakon godinu dana priprema za odlazak u daleku Ameriku, konačno je stigla u Los Anđeles ovog septembra.
Razgovarali smo sa Janom o časovima glume u Holivudu, o njenim počecima i snovima.
Rodila sam se sa željom da glumim
Iako ju je prokupačka publika zapamtila iz pozorišnih predstava koje je priređivao Dramski studio Gimnazije Prokuplje, Jana je zapravo prvi put zaigrala na „filmu“, i to kao desetogodišnjakinja.
– Bila sam četvrti razred kada sam prvi put stvarno glumila. Bila je to jedna kratka igrana scena za dečju emisiju Radio televizije Priština u kojoj sam se pojavila na poziv Zorana Cvetkovića. U toj sceni drugarica i ja igramo šah, ona povlači pobednički potez, ja se naljutim na nju i kažem joj da je kurajber. Poenta scene je bila da se objasne srodničke veze – ko je pradeda, čukundeda, kurđel, pa i kurajber. I sad mi je neverovatno da sam se setila toga! Mada ne mogu da kažem da sam tada osetila da želim da se bavim glumom. Nikad se u mom životu nije desio takav prelomni trenutak. Ja sam se jednostavno rodila sa željom da glumim. – kaže Jana.
Ta ista želja odvela ju je u Dramski studio kao gimnazijalku, gde je igrala u predstavama „Ranjeni orao total miks“, „Don Žuan“, „Bilo jednom u pozorištu“, „Svinjareva tajna“. Za taj period je vežu divne uspomene, drugarstvo i prve lekcije o sceni koje je učila od Zorana Cvetkovića.
Po završenoj gimnaziji polaže prijemni za glumu na Fakultetu savremenih umetnosti u Beogradu i sa uspehom upisuje prvu godinu u klasi profesorke Vide Ognjenović.
Svestranost koja se slila u jedno – glumu
Pored toga što je nepopravljivo zaljubljena u scenu i glumu, Jana obožava da se igra sa olovkom i bojama. Sjajno crta i kreira i šije odeću, uglavnom za sebe. Oprobala se kao koreograf i kostimograf, ali je svoja najviše kad glumi.
– Gluma je definitvno od svih mojih ljubavi i interesovanja najveća. Moram da priznam da mi ovde u Americi zaista nedostaje vremena za šivenje. Iako sam šila uglavnom za sebe, to je oduvek bio način da se izrazim, posebno kad bih šila kostim za predstavu. Najzahtevniji i najizazovniji za izradu bio je kostim anđela, koji sam kreirala i šila za ispit na fakultetu u Beogradu. Bilo je komplikovano skrojiti i sašiti korset, na primer, a tek pronaći pera za krila! Posle toga sam sašila identičan kostim u crvenoj boji, za koleginicu koja je glumila đavola. Možda bih i ovde šila da nemam toliko domaćih zadataka. – šaljivo priča Jana.
Učiti glumu u Holivudu i Srbiji nije isto
Studiranje glume u Holivudu nije samo gomila domaćeg. Na ozbiljnom i intenzivnom dvogodišnjem programu koji organizuje Američka akademija dramskih umetnosti Jana se uči pozorišnoj i filmskoj glumi, glumi pred kamerama, scenskom govoru, kao i glumi uopšte.
– Studiranje u Holivudu se mnogo razlikuje od studiranja u Srbiji. Razlike nisu toliko osetne u gradivu koliko u načinu na koji se radi i uči. Pre nego što pripremimo performanse za ispit, svi imamo obavezu da napišemo biografiju lika koji igramo. Sada je to naše viđenje predstavljeno na desetak stranica, a prve dve biografije, od kojih je jedna bila lična, morale su biti na 50 strana. Zbog toga što akademija traje samo dve godine, sve što se radi je intenzivnije, konkretnije. U Beogradu smo na primer imali predmet Scenske igre u okviru kog smo radili elemente modernog plesa. U Americi se bavimo konkretnim plesom i pokretima, učimo Čarlston, na primer. Svaki ispit je mali performans za profesore i kolege studente. To je slično kao u Beogradu. – priča Jana.
Ipak taj intenzivni tempo učenja je ne opterećuje, već naprotiv podstiče je da bude sve bolja i aktivnija na nastavi i vežbama.
Vesela i vatrena priroda
Kada se pripremala za audiciju za Američku akademiju dramskih umetnosti, Jana je već sa uspehom studirala glumu u Beogradu. Audicija u Oslu bila je jedna od svega nekoliko koje se organizuju širom sveta, a Jana je tako postala jedna od retkih koji su dobili priliku da uče glumu od poznatih svetskih glumaca. Kako je od položenog prijemnog do početka školske godine delilo tri meseca, a akademija obezbedila samo delimičnu stipendiju, Jana je odložila studije na godinu dana.
– Trebalo mi je vremena da regulišem pitanje vize, kao i da prikupim dovoljno novca da bih uopšte mogla da odem. Zahvalna sam što su na Akademiji imali razumevanja i odobrili mi to odlaganje. Za sada nisam imala priliku da sarađujem sa nekim poznatim glumcima, mada nisam sigurna ni da bih smela da govorim o tome dok sam njihov student. Volela bih kada bih zaigrala pred kamerama sa Hju Džekmenom i Nikol Kidman. – kaže Jana.
Iako bi najviše volela da igra u različitim žanrovima, jasno joj je da mladi glumci nemaju tu priliku da u Holivudu biraju šta će igrati.
– Mene već sada, čini mi se, povezuju najčešće sa komedijom. Verovatno zbog toga što u meni vide taj prirodni smisao za humor i vedrinu. Ja najviše volim mjuzikle, ali znam da je do igranja u mjuziklu potrebno još mnogo da rastem. Što se uloga tiče, donedavno mi je bio san da igram Jasmin iz „Aladina“, ali kako su to već snimili bez mene (ha ha), sada želim da budem Esmeralda iz „Zvonara iz Bogorodičine crkve“. Mislim da me obe ove junakinje privlače zbog svoje vatrene prirode. – kaže Jana.
Šta za tebe znači biti Topličanka?
Biti Topličanka za mene znači upravo to – vatrenu južnjačku prirodu. Sredina u kojoj odrastamo nas ipak oblikuje kao ličnosti. Moram da priznam da donedavno nisam pridavala tome značaj. Međutim, sada kada sam ovde, osećam ponos, da, ponosna sam što sam iz malog, drugima nebitnog kraja. Los Anđeles je bar sto puta veći grad od Prokuplja, a opet Prokuplje ima više duše i čistote. To je prijateljsko mesto u kom ljudi osećaju jedni druge i brinu jedni o drugima.
Pišem i inspirišem.
