Прокупље је имало ту срећу да га граде, о њему мисле и пишу велике архитекте. Топличанка истражује и открива за вас причу о Прокупљу, онако како га је из урбанистичког угла видео Милорад Х. Јевтић, архитекта и критичар, добитник Велике награде архитектуре за животно дело.
Ово је уједно и мали архитектонски разговор између Јевтића и Прокупчанке Милене Ивановић, архитекте пред којом су тек велики (урбанистички) планови. Уз њену помоћ дошли смо до „Неискоришћених шанси“ Прокупља, које ћемо објавити из три дела.
Да је критичар бити лако – Милорад Х. Јевтић био би свако
„Постоји једно место на кугли земаљској. Тако малено, да одакле год погледао оно беше на запећку земље. Љути га граничари населише, горди, пргави, поносносни на своју бит. Криво насађени, тврдоглави као њина река која уз брдо тече. Бритки језиком као и када се мача лате. Не можеш са њима мир склопити, ако по правди није. Не можеш их ни победити док и један борац стоји. Бучни и охоли када је поприште борбе, а у миру као какви гаврани, само слуте. Ако икада сретнеш те горде и пргаве, граничаре љуте, немој им се замерати, они увек кавгу траже. А победити их нећеш док и један борац стоји. Нађу они начина да и рукама на бајонете крену. Да зову на буну, када се буна звати не сме.“
Милена Ивановић
НЕИСКОРИШЋЕНЕ ШАНСЕ – ДЕО ПРВИ
Прокупље виђено из урбанистичког угла – аутор: Милорад Х. Јевтић, НИН 23. 2. 1975.
Обичај је да се у нашој штампи прати (уколико се уопште прати!) архитектонски живот у великим градовима док мали градови остају ван пажње наше јавности осим у ретким случајевима када се у њима, пригодом значајних годишњица, свечано отварају велики архитектонски, најчешће привредни објекти. Овог пута, без посебног повода, дакле у сасвим обичан, нејубиларни дан, пошли смо у посету једном од наших најживописнијих урбаних насеља – Прокупљу.
Смештен на живо обликованом терену у који је река Топлица утиснула свој прекрасни меандар, овај град ниједног намерника не оставља равнодушним. Са околиних шумовитих брда, са зелених обала реке или са многобројних прилазних путева он погледима нуди своје упечатљиво лице које ниједно не понавља израз, и увек остаје занимљиво и привлачно. Посебну вредност његовом рељефном обличју даје брег Хисар. Са три стране опточен долином реке а на четвртој спојен са насељеним падинама другог брега, Боровњака, Хисар је јединствени природни видиковац. Од јутарњих поздрава, упућених са оштрих обриса Суве планине, до вечерњег спуштања у седласти врх далеког Копаоника, сунце му васцели дан поклања најлепше боје са своје палете, чинећи га, тако, незаборавним симболом града и целе топличке котлине.
Пошто је, као и већина наших градова, било осуђено на таворовање у првој половини двадесетог века, Прокупље је тек педесетих година прекорачило праг модерног доба.
Скромне економске могућности нису дозволиле неке значајније урбанистичко-архитектонске захвате, али град је иpак добио низ нових објеката, и своју паланачку слику оставио прошлости. Ипак, његов убрзани раст у последњих двадесетак година пратили су и догађаји који му нису били нарочито наклоњени.
На равном платоу десне обале реке, око кога је већи део града амфитеатрално постављен, тамо где су некада били парк и спортски терени, населила се индустрија. Уместо слободних јавних, стамбених и рекреативних објеката, уместо новог Прокупља (у малом слично Новом Београду), град је добио своју најнечистију зону које тешко да ће се икада моћи ослободити.
Касније се узводно од града, у подножју Хисара, појавио Комбинат обојених метала и однео једну преосталу зону за логично смештање спортско-рекреативног центра.
Текст је првобитно објављен у часопису НИН. Наставак читајте сутра на Топличанки у рубрици Топличанка истражује.
Топличанка је душа од жене.
