Пола седам ујутру. Спавам али знам да ће ускоро звук будилника да ме тргне. Зато се не померам и игноришем мајмунче које ми је упаво улетело у кревет и гура своје ноге испод мојих. На оближњем дрвету се свраке свађају. Нема везе, не сметају ми, имам форе још који минут да одспавам. У реалност ме дозива гласић који грди птице: “Доста ви тамо, тишина! Моја мама хоће још да спава!”
Ааах, пут до пакла поплочан је добрим намерама…
Децембар, већ. Још мало па ће Нова година, Деда Мраз, поклони и све што иде уз то. Време је да се пребацим у мод “празнична атмосфера и пластични украси”.
Верујемо ли још у деда мраза? Каже ми ћерка, “мама, мислим да родитељи купују поклоне па дају Деда Мразу да их он донесе”.
Ух, почела је да схвата. Бистра је, али баш полако сазрева … Првог јануара брзо устаје и трчи да провери шта има испод јелки.
ЈелкИ, не јелкЕ.
Зато што их имамо неколико. Једну у предсобљу, једну у дневној соби, и једну малецку у њеној соби. Да све буде лепо украшено. И чоколадице испод сваке. Да деда мраз може да се послужи када сврати. Прошле године је свраћао неколико пута пре нове године, да овери ситуацију. Како знамо да је био ? Па сваки пут би појео чоколадице које су га уредно чекале.
Дакле, да, време је.
Извадићу из кутије моју пластичну јелку, потражићу украсе у разним бојама које сам скембала туда свуда по кући, где год сам нашла празно место. Докупићу још неколико, сваке године тако пукнем озбиљне паре на пар скупих ђинђува којима се радујем више од мог детета.
Некада, кад сам ја била мала, није било тих пластичних, куповали смо праве јелке. Биле су прекрасне, све док не би почеле да вену па смо газили по иглицама. Јелка би ускоро пропала па би своју каријеру завршила поред контејнера а ми бисмо након новогодишње еуфорије данима чистили стан.
Чак су и степенице у згради биле поплочане иглицама, јер – јелку треба изнети.
Неке комшије су примењивале “чистији” метод: једноставно би зафрљачили јелку кроз прозор!
Почело је. Са телевизије нас бомбардују рекламама које већ и ја знам напамет (Хо-хо-хохохо, хајдемо у Декиско… Обе певамо у глас). Шта је моћ сугестије: ако сте неку од тих реклама видели довољно пута, играчку ћете на крају можда и купити.
Некада сам у ово време певушила Делчине “Нове године, зато долазе, Нове године, у прави час, за нас.”
Добиће она гомилу поклона.
Децембар, месец за банкрот.
Већ сам почела да обилазим продавнице и не могу да се начудим шта ће све да измисле. Постала сам мало рационалнија, па сам тако прошле године купила нову пиџаму, којој се обрадовала баш као да је играчка. (“Мама, како је деда мраз знао да ми се баш ова допада?”)
Такмичење у родитељству се наставља и око Нове године.
Код тате ће такође бити окићена пластична јелка (она иста коју сам ја некада давно купила и оставила му са све украсима, кад сам се одселила). Деда Мраз ће проћи и код њега, али пошто живимо како живимо, проћи ће вероватно неки дан пре мог Деда Мраза.
Такође ће јој донети гомилу непотребних играчака и осталих дрангулија.
Са некима ће се мало поиграти па ће их заборавити.
Друге ћу подићи на врх ормана где ће скупљати прашину и чекати:
а) да неко подигне главу и запита се, шта је сад па ово?
б) да ми ћерка још мало порасте
ц) да свој живот наставе код неког другог детета (такозвано уваљивање, или – “продужи даље” намена).
Када бих почела да сабирам колико смо нас двоје заједно новца бацили на све те деда мразовске поклоне, реално смо могли да јој приуштимо нешто баш вредно. У неколико наврата сам хтела да му предложим да се удружимо и заједно купимо нешто квалитетно што ће том новогодишњем лудилу дати неки смисао. Било би лепо да добије поклон од заједничког Деда Мраза.
Међутим, то очигледно не би успело.
Свако има своју јелку, свако жели да буде тај који ће дете да обрадује.
Уосталом, на шта би то личило? Због објективних околности, прошла су времена када је он долазио и проводио време код нас. Због исто тако објективних околности, не могу себе да замислим како седим у његовој кући и размењујем новогодишње жеље са његовом актуелном госпођом.
Живот ми је ионако компликован, не мора баш да буде као из америчких серија.
Наишла сам на веома добар текст у коме је аутор тумачио – шта је данас луксуз. Скупа одећа и обућа? Добра кола? Велики стан ? Или можда, могућност да живот проживимо како нашој души прија…
Почела сам да сањам о томе. Сањам о слободи: од друштвених стега. Од лоших породичних односа. Од бесмислених норми и конвенција. Маштам о јутру без главобоље и дану без стреса. Само кад бих била слободна – да дишем…
Шта би за мене био луксуз? На пример, да могу да се спакујем и уместо да потрошим новац на глупости, узмем дете за руку и одемо негде. Било где. Само када бих могла, ту нову годину бих провела на планини. Или у Дизниленду. Или на некој плажи… Било где, где нема свега што ме оптерећује и трује ми живот.
Ето то је луксуз о коме ја маштам.
Да се ослободим, и да једног дана моја ћерка схвати да је то најважније, унутрашњи мир а не гомила играчака испод пластичне јелке.
Него, како видим, то неће скоро да се деси. Тако да, до даљњег – јелке су ту, украси су окачени. Играчке се полако ређају испод бакиног кревета (тамо их неће видети) и дубоко, на највишој полици мог ормана.
И ове године ћу, пошто је будем испратила код оца “на деда мраза”, отплакати у колима.
И ове године ћу стиснути зубе и суздржати се од коментара (“мама, види шта ми је татин деда мраз донео!”).
И ове године ће ме ћерка пробудити у зору: сместиће се на мој кревет и цепкаће украсни папир а затим позирати за фотографију са поклонима.
И ове године ћу се натезати са њеним оцем око првојануарског ручка.
Али знам шта желим. И знам да ћу једног дана успети да нам приуштим баш тај поклон – слободу одлучивања.
Јер, слобода је највреднији поклон од свих.
До тада… Хо-хо-хохохо… хајдемо у Дексико…
Ауторка: Владана С. Сачекај мало – Дневник супермаме
Допао вам се блог? Упознајте мало боље Супермаму!
Топличанка је душа од жене.
