Проф. др Милан Вишњић: Човек мора да учи док је жив

Топличанка за своје саговорнике бира успешне и најбоље. Због тога не изненађује што је професор др Милан Вишњић један од њих. Човек који је сјајну професионалну каријеру започео баш у Прокупљу, рођен је 6. априла 1950. године у Купинову код Куршумлије. Дипломирао на Медицинском факултету у Нишу 1973. године. Специјализацију из пластичне и реконструктивне хирургије завршио је 1982. на ВМА у Београду, а специјализацију из опште хирургије у Нишу. Докторску дисертацију одбранио је 1986. године

Вишњић је професионалну каријеру започео 1975. године на Хируршком одељењу у Прокупљу, а од 1980. године ради у Хируршкој клиници Клиничког центра у Нишу. Од 1989. године ангажован је као наставник на Медицинском факултету Универзитета у Нишу на предмету Хирургија са ратном хирургијом. За редовног професора изабран је 2001. године.

Члан је комисија за полагање специјалистичког испита из пластичне и реконструктивне хирургије на Војномедицинској академији и Медицинском факултету у Београду. Декан Медицинског факултета Универзитета у Нишу постао је октобра 2000. године и на том месту био до краја 2012. године.

Како се сећате својих гимназијских дана?

Ја сам јако везан за свој родни крај и Прокупље. Сећам се свих дана, прве љубави, игранки и предавања професора. Тадашњи професори били су много строжи. Мени је то касније пуно помогло на факултету. Мислим да су гимназијски професори пет пута били строжи.

Какав је ваш савет будућим лекарима?

Млади лекари треба да воле свој посао. Ја сам постао лекар, јер сам желео да спашавам људе.  Данас када је медицина много напредовала млади људи сматрају да  ово занимање доноси новац. То је веома лош приступ  и не доноси поштован према професији.

Како је за Вас изгледао посао декана?

Током мог мандата, факултет је имао сарадњу са свим факултетима из земље и света. Помагао сам успешне студенте да се усавршавају на страним универзитетима.  Нама је потребно знање које се у медицини примењује свугде у свету. Ако један одличан студент научи нова сазнања он може да их примени и покаже другим колегама.

Због чега се мало зна о ратној хирургији и у каквом сећању памтите 1999. годину?

Увек треба посветити пажњу старим хирурзима.  Срби се увек сећају добрих људи након њихове смрти. То је веома погрешно. Ја сам се трудио да у монографији Медицинског факултета наведем све битне лекаре који су оставили траг у нашој хирургији. Радио сам као ратни хирург данима без одмора. Оперисао сам дневно по 14 сати, сваки дан. Чак ме је једна медицинска сестра и питала одакле ми више снаге. Сва та младост која је покиданих руку и ногу долазила код мене је на мене оставила велики траг. Рат је највеће зло и у рату нема ничег доброг. Дивио сам се тим младићима од 19 и 20 година који су бранили земљу по цену својих живота. Ја сам макар покушао да дам мали допринос. Вечно сам им захвалан јер сам много научио о јунаштву тих људи и о њиховом породицама..

Шта је ваш животни мото?

Човек мора да учи док је жив и мора да напредује. Ако не напредује, нема га, нарочито данас. Медицина данас и тада је тотално различита. Оно што сам ја некада радио на факултету и полагао испите, данас не би било довољно за пролаз. Ја и говорим тако студентима, да они морају да ме надмаше у подухватима ако хоће да оставе неки траг. Морају да буду бољи.

Народ Топлице вас много воли. Шта можете да нам кажете о томе?

Моју Топлицу и моје Топличане волим и помажем им кад год могу и како год могу. Покушао сам да свима изађем у сусрет. Негде сам то успео, негде сам се макар потрудио.

Разговарала: Мирјана Ранђеловић

Интервју са проф. др Миланом Вишњићем настао је током једног предавања које доктор одржао у Гастро бару у организацији удружења Волимо Јастребац волимо Србију и Филм клуба Прокупље.