Ko se još seća zime te 2005. godine? Bila je prava. Sneg i zimska čarolija u vazduhu. Svi su se grejali uz vatru i čaj a ja sam odabrala da se ugrejem kraj tebe. Koga briga što mogu da se smrznem? Koga briga što baba cokće i proriče upalu pluća? Ništa i niko nije mogao da me spreči da dođem do tebe.
Sećaš li se?
Ni deca ni odrasli. Negde između. Dovoljno odrasli da želimo ceo Svet i dovoljno deca da uživamo u trenutku. Ne znam šta me je omađijalo te večeri. Topla čokolada, fleka na rukavu od iste, plamičak sveće na stolu ili rupica na obrazu. Tek omađijana koračam već deceniju i po.
Uz tebe, kraj tebe, za tebe.
Počelo je kao klinačka simpatija a traje i dalje. I neka traje. I nek smo i dalje klinci u ljubavi, jer nema ništa lepše od nje. Naša je ljubav od daljina porasla, od rana ojačala, od iskušenja odrasla. Izborila se sa nama samima. A to je i te kakav izazov moraš da priznaš.
Od dečaka koji izvodi trikove do tate koji objašnjava kako se Zemlja okreće oko Sunca. Od devojčurka koji se igra papirom do mame koja se ponosi svojim princes krofnama.
Kraj tebe sam spoznala i najveći ponos i najveći strah i najveću sreću.
Saznala sam šta znači voleti i biti voljen. Kako osetiti jačinu ljubavi preko „gora i mora“.
Takođe sam saznala i da je selotejp neprijatelj broj 1 ljubavi. Kao i to da je moguće posvađati se sam sa sobom.
Ali i ono najbitnije, ljubav sa godinama ne bledi. Samo postaje veća i lepša. Raste svakog dana. Od osmeha i svađa, zagrljaja i nestašluka, od poljubaca i pogleda. Od toplog kakaa i mirisa kolača.
I neka raste. Na mojim nogama i tvojim leđima. U njenim loknama.
Nek širi grane ko breza pod kojom smo započeli ovu priču. Za sledećih 115 ako može. Zauvek.
Autorka: Nadica Jevtić
