Топличанка је разговарала са познатим младим глумцем Дејаном Дедићем и открила због чега је за њега позориште највећа љубав, како је било глумити у родном Прокупљу, а како са познатим именима српског глумишта.
Данас стални члан Атељеа 212, а некад ђак Основне школе „Никодије Стојановић Татко“ и Гимназије, глуму је завршио на ФДУ у класи професорке Гордане Марковић 2012. године.
Публика га је могла гледати у представама „Живот је сан“ (Народно позориште Београд), „Покојник“ (Југословенско драмско позориште), „Чекајући Годоа“ (продукција ФИСТ, Атеље 212), „Отело“ (Југословенско драмско позориште), „Госпођица“ (Југословенско драмско позориште), „50 удараца“ (Атеље 212), „Дон Жуан“ (Народно позориште Тоша Јовановић Зрењанин), „Август у округу Осејџ“ (Атеље 212), и многим другим. Играо је у филмовима „Панама“, „Бићемо прваци света“ и серијама „Јагодићи – Опроштајни валцер“, „Бићемо прваци света“, „Убице мога оца“, „Јутро ће променити све“.
Како је настала твоја љубав према глуми?
Настала је у петом разреду основне школе када сам код професорке Љиљане Суботић играо у једној представи. Представа је изведена у Дому војске. Тада је мене и неколико других запазио чика Зоран Цветковић и позвао нас у позориште. Тако је кренула љубав према глуми која траје до данашњих дана.
Како је бити професионалан глумац, а како аматер?
И када сте аматер и професионалац та љубав према глуми се не мења. Са радошћу се сећам својих првих представа које смо играли у Дому синдиката, а то су „Пастелино“, „Зачарана пахуљица“, „Сан љетње ноћи“. Када сам завршио академију из једне улоге произлазиле су друге улоге. Моја прва представа „Чекајући Годоа“ са Иваном Михаиловићем, Урошем Јаковљевићем, Владимиром Тешовићем и Луком Мијатовићем. Са овом представом смо освојили друго место у Амстердаму.
Како је сарађивати са старим глумцима?
То је предивна сарадња. Лаж је да стари глумци мисле само о свом наступу и саплићу младе колеге. Највећу подршку добијате од најстаријих колега када виде да сте искрени и виде ону искру жеље, коју осећате према позоришту. Највећу сарадњу остварио сам са Бранком Петрић, Бранком Шелић, Борисом Коменићем и многим другим од којих сам много тога научио.
Ваша прва улога пред камерама је била улога Атанаса у серији „Јагодићи – опроштајни валцер“ и на који начин сте се припремали за улогу негативца?Да ли је постојала трема?
Трема увек постоји и лаж је оних који говоре да је немају. Она је ту како би ми на најбољи начин извели своју игру, маштање. Ја сам улогу Атанаса одиграо као несрећног, заљубљеног момка који због тога убија. Успео сам уверљиво да дочарам његов лик, да се тек касније сазнало да је он убица.
Како је било снимати ту улогу, пошто је то био ваш први сет?
У једном моменту сам се одсекао и рекао да ја не могу да одиграм ово. Поред мене били су Гордан Кичић и Бранка Шелић. Сви су ме охрабривали. Урадио сам све како су ми говорили. После тога сви су ми честитали и рекли добро дошао у клуб.
Играли сте Радивоја Кораћа Жућка, једног од највећих српских кошаркашких легенди у филму „Бићемо прваци света“. На који начин сте се припремали за ту улогу?
Мени је изузетно била велика част што баш ја играм Радивоја Кораћа. За ту улогу припремао сам се уз помоћ Горана Матића који је у радио филм о Радивоју Кораћу. Гледао сам све видео записе о њему. Чиме се све бавио. Био је електротехничар и могао је да ради три четири ствари истовремено. Тада сам оставио цигарете и стално смо тренирали. Вежбали смо додавања, дриблинге… Посебно сам вежбао његов шут са левом улогом.
Која је по теби твоја најдоминатнија улога?
Мислим да је моја најдоминатнија улога у серији „Мочвара“ која ће се највероватније емитовати у септембру. Играм инспектора Лазара, а режију потписује Олег Новковић и сценарио је радила Милена Марковић.
Какву улогу прижељкујете?
Имао сам част и привилегију да добијем улогу која је врцава и пуна енергије и да играм са Небојшом Глоговцем у представи „Сан летње ноћи.“ Та улога ми пуно значи и то је била предивна представа која је скинута после седмог извођења. Прижељкујем улоге које су пуне живота. И волео бих да добијам такве улоге и када остарим. Изазов ми је да видим са којим жаром ћу тада играти.
Каква је разлика по теби између филма и позоришта?
Позориште је највећа љубав. Када сам гледао представу „Радован III“ на касети било ми је занимљиво како се сви они играју. За глуму је потребна машта. У позоришту је све могуће, ако екипа то жели. Филм је другачији и ви радите, играте и дочаравате ваш лик по замисли редитеља. Нема импровизације. За мене позориште је моја друга кућа, свет љубави и маште. И да се поново родим пронашао бих позориште.
Која је Ваша порука за младе?
Верујте у себе и верујте у машту. Мислите о ономе што вас испуњава. Дубоко размислите шта желите од живота. Глоговац ми је једном приликом рекао: Сине, све ће бити у реду, немој да дозволиш да те амбиције прогутају. Свако од нас мора да нађе своју звезду. Иза сваког успеха стоји патња која је увек награђена. Играјте се, волите се и будите добри. Негујте доброту.
Топличанка је душа од жене.
