Topličanka je razgovarala sa poznatim mladim glumcem Dejanom Dedićem i otkrila zbog čega je za njega pozorište najveća ljubav, kako je bilo glumiti u rodnom Prokuplju, a kako sa poznatim imenima srpskog glumišta.
Danas stalni član Ateljea 212, a nekad đak Osnovne škole „Nikodije Stojanović Tatko“ i Gimnazije, glumu je završio na FDU u klasi profesorke Gordane Marković 2012. godine.
Publika ga je mogla gledati u predstavama „Život je san“ (Narodno pozorište Beograd), „Pokojnik“ (Jugoslovensko dramsko pozorište), „Čekajući Godoa“ (produkcija FIST, Atelje 212), „Otelo“ (Jugoslovensko dramsko pozorište), „Gospođica“ (Jugoslovensko dramsko pozorište), „50 udaraca“ (Atelje 212), „Don Žuan“ (Narodno pozorište Toša Jovanović Zrenjanin), „Avgust u okrugu Osejdž“ (Atelje 212), i mnogim drugim. Igrao je u filmovima „Panama“, „Bićemo prvaci sveta“ i serijama „Jagodići – Oproštajni valcer“, „Bićemo prvaci sveta“, „Ubice moga oca“, „Jutro će promeniti sve“.
Kako je nastala tvoja ljubav prema glumi?
Nastala je u petom razredu osnovne škole kada sam kod profesorke Ljiljane Subotić igrao u jednoj predstavi. Predstava je izvedena u Domu vojske. Tada je mene i nekoliko drugih zapazio čika Zoran Cvetković i pozvao nas u pozorište. Tako je krenula ljubav prema glumi koja traje do današnjih dana.
Kako je biti profesionalan glumac, a kako amater?
I kada ste amater i profesionalac ta ljubav prema glumi se ne menja. Sa radošću se sećam svojih prvih predstava koje smo igrali u Domu sindikata, a to su „Pastelino“, „Začarana pahuljica“, „San ljetnje noći“. Kada sam završio akademiju iz jedne uloge proizlazile su druge uloge. Moja prva predstava „Čekajući Godoa“ sa Ivanom Mihailovićem, Urošem Jakovljevićem, Vladimirom Tešovićem i Lukom Mijatovićem. Sa ovom predstavom smo osvojili drugo mesto u Amsterdamu.
Kako je sarađivati sa starim glumcima?
To je predivna saradnja. Laž je da stari glumci misle samo o svom nastupu i sapliću mlade kolege. Najveću podršku dobijate od najstarijih kolega kada vide da ste iskreni i vide onu iskru želje, koju osećate prema pozorištu. Najveću saradnju ostvario sam sa Brankom Petrić, Brankom Šelić, Borisom Komenićem i mnogim drugim od kojih sam mnogo toga naučio.
Vaša prva uloga pred kamerama je bila uloga Atanasa u seriji „Jagodići – oproštajni valcer“ i na koji način ste se pripremali za ulogu negativca?Da li je postojala trema?
Trema uvek postoji i laž je onih koji govore da je nemaju. Ona je tu kako bi mi na najbolji način izveli svoju igru, maštanje. Ja sam ulogu Atanasa odigrao kao nesrećnog, zaljubljenog momka koji zbog toga ubija. Uspeo sam uverljivo da dočaram njegov lik, da se tek kasnije saznalo da je on ubica.
Kako je bilo snimati tu ulogu, pošto je to bio vaš prvi set?
U jednom momentu sam se odsekao i rekao da ja ne mogu da odigram ovo. Pored mene bili su Gordan Kičić i Branka Šelić. Svi su me ohrabrivali. Uradio sam sve kako su mi govorili. Posle toga svi su mi čestitali i rekli dobro došao u klub.
Igrali ste Radivoja Koraća Žućka, jednog od najvećih srpskih košarkaških legendi u filmu „Bićemo prvaci sveta“. Na koji način ste se pripremali za tu ulogu?
Meni je izuzetno bila velika čast što baš ja igram Radivoja Koraća. Za tu ulogu pripremao sam se uz pomoć Gorana Matića koji je u radio film o Radivoju Koraću. Gledao sam sve video zapise o njemu. Čime se sve bavio. Bio je elektrotehničar i mogao je da radi tri četiri stvari istovremeno. Tada sam ostavio cigarete i stalno smo trenirali. Vežbali smo dodavanja, driblinge… Posebno sam vežbao njegov šut sa levom ulogom.
Koja je po tebi tvoja najdominatnija uloga?
Mislim da je moja najdominatnija uloga u seriji „Močvara“ koja će se najverovatnije emitovati u septembru. Igram inspektora Lazara, a režiju potpisuje Oleg Novković i scenario je radila Milena Marković.
Kakvu ulogu priželjkujete?
Imao sam čast i privilegiju da dobijem ulogu koja je vrcava i puna energije i da igram sa Nebojšom Glogovcem u predstavi „San letnje noći.“ Ta uloga mi puno znači i to je bila predivna predstava koja je skinuta posle sedmog izvođenja. Priželjkujem uloge koje su pune života. I voleo bih da dobijam takve uloge i kada ostarim. Izazov mi je da vidim sa kojim žarom ću tada igrati.
Kakva je razlika po tebi između filma i pozorišta?
Pozorište je najveća ljubav. Kada sam gledao predstavu „Radovan III“ na kaseti bilo mi je zanimljivo kako se svi oni igraju. Za glumu je potrebna mašta. U pozorištu je sve moguće, ako ekipa to želi. Film je drugačiji i vi radite, igrate i dočaravate vaš lik po zamisli reditelja. Nema improvizacije. Za mene pozorište je moja druga kuća, svet ljubavi i mašte. I da se ponovo rodim pronašao bih pozorište.
Koja je Vaša poruka za mlade?
Verujte u sebe i verujte u maštu. Mislite o onome što vas ispunjava. Duboko razmislite šta želite od života. Glogovac mi je jednom prilikom rekao: Sine, sve će biti u redu, nemoj da dozvoliš da te ambicije progutaju. Svako od nas mora da nađe svoju zvezdu. Iza svakog uspeha stoji patnja koja je uvek nagrađena. Igrajte se, volite se i budite dobri. Negujte dobrotu.
Topličanka je duša od žene.
