Пандемија и ми који нестрпљиво чекамо “нормалу”

0
пандемија-маска
Фото: Pixabay.com

Земунски кеј, 2020. Два дечака, 11-12 година. “Када напуним 18 година, купићу шестосед”. “Ја када напуним 18 година, купићу Смарта”. “А ја ћу добити мотор. Прави”.

Пандемија, 2020. Људи. Народ. Мноштво. Сви.

“Када се ово заврши, нећу улазити у кућу”. “Само да прође ова епидемија, и остварићу пословну идеју (или променити посао)”. “Зовите ме свуда када се ово заврши, ништа нећу одбити”.

Земунски кеј и два дечака. Један тротинет који наизменично узимају. И пунолетство, чувених 18 година, које су сада, наизглед, тако далеко. Баш им због тога и делују као време остварења снова.

Пандемија и 2020. Крај који нико не зна тачно када ће доћи. Предвиђања су несигурна, махом се надамо и помињемо чувене “две недеље”. Тај устаљени број (попут “долазим за 5 минута”), који несвесно употребљавамо, као не осетивши да се те две недеље све време померају.
18 чеканих година. Ко зна шта оне могу донети, да ли ће неко имати новца за аутомобил, па да ли ће моћи и полагати за возачку дозволу. Да ли ће се тада неке границе, закони променити, па чак и да ли ће “шестоседи” и Смарт аутомобили постојати.
Завршетак пандемије, емпидемије, па и ванредног стања. Иако далеко ближи, не можемо бити сигурни какво ће будуће време донети. Свакако мислимо да ћемо наставити по старом, тј. још боље, јер смо сада богатији за велико искуство, може се рећи и одрицање. Сигурно је да “ћемо сада више ценити мале ствари, које смо раније подразумевали”. А које су сада морале бити редуковане или ускраћене. И поред све жеље, намере, планова, да ускочимо у свој живот од пре само неколико недеља (више од две), размисливши, морамо признати да ће ова ситуација имати дугорочнијег ефекта. Од светске економије, до разних сфера живота, ако ништа друго, поредак ће се тек постепено враћати на старо.

Кеј и дечаци, који се надају и верују да ће све бити ништа сем лепог, у тим 18-им годинама.

2020. година, и сви ми који нестрпљиво чекамо “нормалу”, надајући се и верујући да ће све бити добро. Ма и боље.

Ауторка: Гордана Бајовић