Е да се зна ја сам одлучила. Волећемо се као жабе. Помислиће људи ова тотално пролупала ко хоће да воли жабу. Е па друга жаба. Једна сам жаба Ја а друга Он. Да се волимо и ћућоримо као њих две испод степеница.
Знаш ли да ми је било криво што сам померила то парче камена и што сам их узнемирила? У тренутку кад сам их открила као да је облак љубави полетео одатле. Њих двоје у тишини и тами, седе и додирују се носевима. Колика је то љубав кад је довољно да се само милиметри тела додирују а кроз те милиметре струји толика љубав да их греје целе зиме?
Ја желим да смо то ми. Да је један додир довољан да нас одржи у животу ма колико сурово и безнадежно све изгледало.
То је онај додир који каже „Смири се“ кад ме неправда заболи па срце хоће да искочи из груди. Или онај који пожели „Лаку ноћ“ без тона али тако звучно да се цела затресем. Или онај што шапуће „Волим те“ у соби пуној људи. Или онај што зна да ће Све бити у реду.
Један додир који ће нас спајати до краја времена. Заувек.
Није лако знам преживети у овом свету који је заборавуо на љубав. Журиш, јуруш, трагаш ал ни сам не знаш шта ти то тилико треба у животу. А онда један покрет руке ти открије шта је то заправо најбитније. Додир. Делић коже кроз који прође милион речи, питања и осећања. Тек тако. Рођени смо да све осетимо преко коже а заборавили смо ту супер моћ. Заборавили смо да је некад само стисак руке довољан да нам излечи крила и врати нас у висине.
Ја сам непоправљиви романтик који и даље верује у доброту и љубав. Срце ми убрза кад видим дугу, роду или жабе. Али и даље најправилније ради у загрљају.
Ти си мој пејсмејкер.