Слободан Бобан Скерлић је српски сценариста и редитељ. Његов најпознатији филм је „До коске“. Радио је још на филмовима „Проклета је Америка“, „Топ је био врео“ и ТВ серијама „Отворена врата“ и „Врата до врата“.
Када и како сте заволели филм?
Филм сам заволео бежећи из школе са друштвом у биоскоп. И тада сам пронашао свој свет, који се разликовао од света мојих другара. Погледао сам све партизанске филмове који су се приказивали до страних вестeрн филмова. Ништа ме друго није занимало сем филма, тако да сам знао да ћу се бавити филмом.
Да ли је било тешко режирати филм „До коске“, који је настао након ратова у бившој СФРЈ и инфлација?
Филм „До коске” режирао сам после рата и даље је то била кризна ситуација. Увек је тешко да снимите филм, чак и данас. Постоје милијарду разлога да човек нешто не сними, а један разлог пресуди да се филм сними. Било је проблема, али смо снимили филм. После толико година немам осећај да сам ја снимио тај филм, посматрам га као да је то туђи филм или филм неког мог колеге.
Након 16 година сте снимили филм „Топ је био врео“, који је био веома успешан. Зашто се толико дуго чекало на ваш филм?
Током те паузе бавио сам се другим стварима, да зарадим за децу. И када сам снимио овај филм било је тешко, али постоји жеља да се искажу страшни догађаји. Тако да ми је то важније од буџета за филм, оскудице.
Колико се разликује снимање ТВ реклама од филма?
Потпуно је другачија ствар, ви у реклами исказујете оно што је од вас тражио наручилац. Заједно са маркетиншким тимом се трудите да што боље прикажете одређени производ ради купаца.
По чему се разликује рад на филму и у позоришту по Вама?
Разликују се по начину припреме. На филму ви имате снимајући дан и ви испланирате све што ћете снимити за тај дан, док за представу се месецима припремате. На филму је занимљивије јер можете глумцу да украдете кадар и да му помогнете, а да он не зна.
Како је било радити на ТВ серији „Врата до врата“?
Било је веома добро радити на овом пројекту. Продуценти се баве свиме што треба, ви само морате да се појавите и режирате одређени број епизода. Рад са глумачком екипом је супер, јер они већ знају све своје обавезе.
Режирали сте представу о женама које су трпеле породично насиље и постале су убице тих насилника, баш под тим насловом „Трпеле“. На који начин сте желели да прикажете њихове ликове?
Увек волим да радим теме које говоре о насиљу. Занимало ме је како настаје насиље и зло од једног човека, животни догађаји због којих човек постаје насилан. Зато сам у овој представи желео да прикажем лик жена које су страдале због тога што нису могле да се изборе са насилницима.
Недавно сте снимали ТВ серију „Клан“. Зашто сте одлучили да баш пишете о двојици момака који постају мафијаши у једном клану?
Мене је позвала Firefly продукција и ја сам им понудио неколико сценарија и они су одабрали овај сценарио као веома занимљив.Серија говори о два провинцијална пробисвета, упркос бројним препрекама, успевају да се својим бескрупулозним и суровим акцијама уздигну у сам врх подземља. У петак сам завршио монтажу и очекујем да ћемо на јесен кренути са приказивањем.
Какву будућност има српска кинематографија по вама?
Технолошки се све мења и то и те како утиче на филмски свет. Питање је да ли ће се филмови приказивати у биоскопима као до сада или ће се и код нас кренути са платформама попут Нетфликса.
Да ли радите на неком новом пројекту?
Тренутно пишем још 16 нових епизода серије „Клан“ и имам у плану да снимим филм о 20 војника који су отели путнике воза, један трагичан догађај ће представљати и овај филм.
Ваша порука за младе?
Човек сам бира свој пут и од њега зависи. Битно је какав пут изаберете и да следите своје срце и снове.
Разговарала: Мирјана Ранђеловић
Интервју је урађен у оквиру oнлајн трибина које је покренуо Филм Клуб Прокупље.
Топличанка је душа од жене.
