Често размишљам уз пуцкетање грана, шуштање лишћа и свежим ваздухом који се пружа у мојој околини. Маштам, размишљам, замишљам, јер у мом свету могу све. Заправо, могу и у стварном уз пуно труда, рада и муке, али по цени остварења жеља.
Али уз све то ми на памет падне ко сам ја и ко ћу бити.
Када су рекли да су сви људи исти мислили су на то да имају иста права. Сви људи су различити, па сам тако и ја другачија од осталих.
Волим да се шетам до бескраја, да пишем, да читам заборављајући на све, да слушам музику и опуштам се, да возим бицикл где год пожелим, да фотографишем оно што ми се допада, волим да разговарам и дружим се, да одлазим на тренинге каратеа.
Ја сам само једна обична весела девојчица која све гази осмехом. Ја сам само једна обична девојчица која воли да вежба математику и жели да се побољша у томе и искористи то у будућности. Ја сам само једна девојчица од многих која воли да се сећа, размишља и смишља свашта, која је пуна идеја коко да не преседи код куће испред екрана који ће ме ослепети и заморати. Желим да истажујем, да идем напоље, да радим све што ће ми се учинити занимљиво, што ће ме насмејати и испунити. Помагаћу оно што могу, јер се добро добрим враћа. Верујем да ће се вратити некада, јер нада умире последња. И уместо да се “светим“ онима који су ми учинили зло, захвалћу онима који су ми помогли. Али се не трудим да се допаднем свима јер свако има свој угао одакле гледа. Битно је све гледати са светлије стране, јер ме мрачна неће одвести никуда. И није битно победити, већ је битно учествовати и радити оно због чега се ти осећаш као победник. Увек крећем на старту трке, не треба ми било ко да ми да знак када да кренем, само ми је потребна жеља за нечим да се покренем и трајем дуго и до краја јер је моја жеља увек присутна и тера ме да наставим. И сваки дан је у трци за нечим, занимљив и дуг, пун изненађења и пријатних и непријатних, али увек наставим. Али понекад је у реду закочити, некад је у реду пасти, некад је у реду одморити се, а онда? Онда наставити јаче и брже него пре. Некада несрећа више знања од среће нуди, али после кише увек дође сунце.
Мене и мој живот описују делови много чега, али нешто што ме најбоље описује је једна борба. Улазак у ринг је почетак борбе за оним што желим, за чим жудим. Препрека је ограничено време, које се може скратити трудом. Некада добијеш ударац, претрпиш и насмејеш се, а затим одмах наставиш. Не може се из прве борити. Потребни су тренинзи где вежбаш своје вештине и потезе и у које трошиш своје слободне време, рад, труд. На крају се тај труд увек исплати.
Живот јесте окрутан, лош или каквим га све именима зовемо, али морамо га учинити бољим за себе и за људекоје волимо. И уколико желимо да се сећамо срећних момената њих морамо да стварамо сада. Живите сваки дан као последњи. Уживајте сваким новим даном када се пробудите.
Ауторка: Анђела Јочић, ученица 7. разреда и добитница прве награде на конкурсу „Ја у слици и речи“ за старије разреде.
Топличанка је душа од жене.