Мрак је у соби. Слушам Клинчеву „Кишу“. Не, ово нису интимне сцене као у филмовима. Ово није Холивуд, а мој живот није филм.
Ово је реалност. Сурова и болна. Лице сам загњурила у јастук. Плачем сатима, зато што сам сама у кревету, соби, стану, а сада имам осећај и на свету.
Нема никога да ме загрли, пољуби и каже да је сутра нови дан и да ће све бити добро. Нема тебе да ме утешиш, чврсто загрлиш, сместиш на своје груди, чешкаш по коси и да ме тако успаваш. Нема те да разумеш мене, све моје пожуде, жеље, мисли, страхове. Нема те да волиш све моје навике, врлине и мане.
Нема те да попуниш све шупљине у души и срцу. Нема те у близини, да се јавиш, да ме волиш. Нема те можда зато што не треба да те има. Све се дешава са разлогом, па можда и твој одлазак. Да ти је стварно место у мом животу, ту би и остао.
Схватам да само узалудно просипам сузе по јастуку. Узалудно је трошити мисли, време, енергину и речи на тебе који више никада нећеш бити ту. Изостављам сузе, гасим музику, окрећем се на бок и спавам.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
