СИГУРНА САМ ДА ТИ МОЖЕШ ДА УСПЕШ

0
devojka-tuga
Фото: Pixabay.com

Рупе на путу. Рупе у животу. Ове на срцу се никад не попуне. Кад оде неко кога волиш и не врати се да попијете кафу, сивило се окачи на све чивилуке, посебно на оне поред врата и не дозвољава ти да од њега побегнеш и наставиш даље. Чини се као да пут напред не постоји. Покушаваш данима, ноћима, годинама, а цео свет пада ти на главу као камен спотицања, као камен темељац туге.

– Сигурна сам да ти можеш да успеш. Можеш да ме волиш, ако ми даш шансу да испунимо те твоје рупе на срцу…

– Али кажем ти да не могу и да не знам кад и да ли ћу моћи. Не обећавам ништа!

Тако њега притисне рупа и као поклопац затвори срце, па моја љубав не допире до свих шупљина. Вртимо се у круг, безлични и „као“ се попуњавамо тамо, где треба.

Ноћи личе на тиховање туге.

Без речи и светла, гужвамо чаршаве као да гужвамо душу и ујутру исправљамо, јер смо згрешили. Она је присутна у мом сну. Кратке косе, дубоких косих очију, здравих образа, са осмехом који плени, хода срећна поред њега. Буди ме Боб Марлијева „One love“ и ту се губи моја моћ да превазиђем.

И кад не крадеш, крадеш. Речи се бирају и преврћу да заличе на благе и праве. Све што више бирам, погрешно се просипају по његовом разуму и рупа зјапи да нас прогута.

Рупе су увек црне.

Може само да ти се догоди да ти је неко обоји, па да све изгледа радосније и лакше. Али кад год се поново сломиш, она као сваки вирус поново прави симптоме. Да, она је као неизлечиви вирус, који створи отпорност, али никад не нестане за заувек. Питања се ломатају и никад се до краја не превале преко усана. Ту стану непомичне. Љубав му је умрла. Шта да радим са овом мојом?

Да му бојим рупу на срцу? Кад би могло, а да се не просипају нечијим „случајним“ гурањем и не упрљају све што сам се трудила да поправим.

Данима се борим да не оскрнавим светост једне љубави. У том грчу гушим се од немоћи.

ружа-на-снегу
Фото: Pixabay.com

Кад кренем, не умем да одем, а ципеле ме жуљају и ноћу је хладно. У зору кад морам да кренем, душа ми се размеће по улицама и сунце је зубато.

Он се не осврће. Посао чека. Има га све више. Кад год се посао нагомила, рупа се проширила, а посао је ипак „зец“ и може да побегне. То се у ствари бори тај разрез у грудима са самим собом. Ваздух је сув и небо је тешко. Он на леђима носи то небо као да је јак. А у њему се три стотине километара дуга патња преврће и речи му личе на несаломиви орах. Зубе поломиш, корење остане, па боли и пулсира до рупе на срцу. Ту се протне и не излази данима. Мислим да никада и неће.

Ту само може да се превија свакога дана, без престанка, без постојања жеље да се одустане и само тако може да траје.

Друго ми није ни обећао!