Поводом Светског дана учитеља, Топличанка објављује причу учитељице Јелене Бабић о томе како је бити учитељица и с усхићењем дочекивати сваку јесен.
Рана јесен у мом сокаку
– О, опростите, Ви сте сеоска учитељица? – прилази ми жена средњих година.
-Даааа.- одговарам поносно…
Да, ја сам сеоска учитељица, она која обожава свој посао, она која обожава децу са којом ради, она која једва чека да прође распуст, која вуче од куће ситнице и џиџа- биџе, носи књиге и прибор за рад, она која ужива у сваком проведеном дану на селу…
Да, ја сам сеоска учитељица која вози слалом избегавајући рупе, која моли Бога да не падне снег, јер кад падне снег, е онда је возити изазов. Онда молите Бога да се успете још „само“ уз ово брдо и прођете још „само“ ову опасну кривину, узбрдицу или низбрдицу.
Да, ја сам и та која ужива у лепотама зиме, која одмара очи у белом тепиху који је покрио поља, њиве и воћњаке, да ја сам и та која загледа сваког промрзлог врапца накосрешеног перја.
Ја, сам она сеоска учитељица која удруженим снагама са Краљицом Јесени слика по природи бронзаним бојама, која просипа жуте палете и лови облаке.
Ја сам та која ужива у сеоским пејзажима и граби сваки моменат да их овековечи шкљоцањем телефона.

Добро дошла, драга јесени!
Топличанка је душа од жене.
