Да ли знаш шта је прихватање себе у сваком тренутку живота ? То је део живљења, када схватиш да ти људи додају описне придеве без цензуре. И прихватиш. Уз сваки описни придев (не заборави) као начело иде и храбра именица, која нема заменицу – жена.
Разведена жена није исто што и неморална. Само је тешко прихватити живот у малој средини, где се ти не питаш за то ко си и какав си. Али, важно је само да се осмехујеш и намигујеш на изречено. Додаци се додају и колачима, да би били слађи. Тако и жени.
-Не знам за тебе, али ја сам прихватила да ме зову „разведеном женом“…
-А замисли кад кажу „распуштеница“? Ја се одмах осетим некако „распуштеном“. То је као кад одеш на летњи распуст, одмориш, изленчариш, мислиш мало више на себе. Шта је, уосталом, ту лоше!?
-У праву си. Ништа. Ја сам већ пет година на распусту и уопште ми није лоше.
Снага лежи у томе да описни придев протумачиш како теби одговара и наставиш да живиш са осмехом.
Добро јутро, ја сам разведена жена!
Ја имам времена да мислим на себе и бавим се стварима које волим.
Ја испијам кафу на миру и са задовољством.
Ја не дугујем захвалност никоме, што све постижем сама.
Ја не вредим мање и радим све оно, што раде „неразведене жене“.
Идем на пијацу, месим хлеб и кувам ручак. Могу да се похвалим васпитаном децом, која су срећна што мама све увек стиже.
Моја деца расту такође уз оба родитеља и усвајају правичне навике. Њихова срећа није мања, осим што понекад један од родитеља недостаје.
– Мој супруг ради даноноћно и нема времена да буде са децом и са мном. То је скоро, па исто као кад си разведена.
Није баш да је исто, али има сличности.
Ако си добар родитељ, није важно да ли си у браку.
Изван брака, догађају се дивне ствари. Људи остају пријатељи и разговарају о свему. То су нормални људи. Свако настави да живи свој живот, не обазирући се на погледе околине.
На то, или се навикнеш, или те прогутају.
Често народ врши прерасподелу на поштену и разведену жену. Тактички, скроз погрешно!
Описни придеви имају своју дивну страну, какви год да су. Печат су нечије личности. Прихватање је одувек било кључ неприкладних звања.
-Што не реагујеш, кад те тако називају?
-Прихватам све описне придеве, јер знам ко сам и колико вредим. Прихватам себе такву, јер ме то гура напред и помаже ми да схватим своју сврху.
Нисам се бојала никаквих именица, а камоли придева. Оне се мењају по падежима, па тако и по људима. Овако, придев је описни. Ако ја на то додам градивни, рецимо „камена жена“ , разбила сам предрасуде.
Уосталом, и да га не кажем, то се види. Разведена жена сваког јутра ређа камен по камен на свој врат и изађе међу људе, јача од свих накарадних речи.
У почетку ти буде тешко и ломиш се на сваку туђу реч или осуђујући поглед. Кад тај период прође, добро се наспаваш, дотераш, набациш широки осмех и ти си царица свог живота која зна оно, што „неразведене“ не знају.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
