Зашто су папуче важне? Њих носим као део свог дома, где год да кренем. Свуда, где сам их понела, ту је некада био мој дом. Међу свим неважним стварима, селила сам своје папуче, да једном, када се вратим, осетим исто што сам осећала раније. Тако бих имала утисак да ходам по истом тлу, тамо, где је љубав заборављена.
Кад промашиш љубав, не заборављај папуче!
Оне служе да те врате тамо, где припадаш. У њима ће ти увек бити топло, као у свом дому. Тај осећај је незаменљив.
Стално сам се селила. Носила сам све глупе и неважне ствари заједно са свим теретима у души. На који год спрат је требало да се попнем, није било тешко. Вишеспратнице без лифта биле су изазов храбрости, али и љубави. Сад ми је тешко и са двадесет степеника мање.
Када човек спакује све, а остави само папуче, велика је вероватноћа да ће се вратити. Када понесе папуче, будите сигурни – гради свој дом негде даље од напуштеног.
Напуштање једног дома ломи срце као мраз промрзлу птицу. Ноге и руке су одсечени као и птичја крила…и кад хоћеш да полетиш даље, промрзлине учине своје.
Онда се хваташ за папуче и мислиш ту си…а ниси.
Поновно враћање другом дому захтева да урадиш нешто, било шта, само да се угрејеш.
Ноћи су најтежи део живота. Кад читаве породице сањају заједно своје снове, ти јаучеш разголићен од бола, обувен у папуче које си носио тамо, где те на крају нису хтели.
Грабуљаш снове, преврћеш по џеповима, тражиш непостојеће речи, можда су негде запале, само још нису нађене. И тако време пролази. Чекаш да ти се огаде цигарете, па да кренеш даље. Мирис опушака не смета, јер тад све подсећа на оно угашено између промрзлина.
На грудима се ноћу слива вода. Као да кроз кожу излази сва мука. Само папуче стоје. Њих се не ослобађаш. Ципеле промениш, папуче носиш и онако рашивене, јер су оне успомена на неке прошле кораке.
Прецртавају људи прошлост. Али кад год је прецртају, по једно слово остаје да ти боде очи. Време тече као вода, не враћа се назад.
У граду, у којем живим, вода се враћа назад. Често сам попримала њене особине. Враћање назад значило је и гомилање смећа које су људи бацали без кајања и савести.
Писмо које сам видела на извору воде, као бумеранг се вратило на исто место. Сада је било поцепано и нисам могла да спојим речи.
- Нек
- Нам
- Помоћи
- Мислимо
- Није
- Довољно
- Бог
Последња реч је била кључна. Нисам могла да спојим све, али ме је последња реч натерала да схватим. Само Бог – ништа људи.
Људи су људи, док крвариш за њима. Кад престанеш, људи су само вампири, који из тебе извуку најбоље и оставе те празног и голог, само у папучама.
У тим папучама онда можеш да газиш свакакве воде. И кад се поквасиш, више не постоји могућност да промрзнеш. Оне су те свуда водале, све издржале и служиће те и када ноге више не могу.
Зато, где год да идеш, понеси папуче, да не заборавиш, где је твој дом који чува само Бог.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
