Не знам зашто људи не воле понедељак. Ја сам се, на пример, удала у понедељак, па се од тада, па надаље, грешке искључиво праве понедељком, а неке су чак, лепе.
Шта фали понедељку?
Понедељак је дан за прву кафу, након викенда, на послу, са колегама, које треба да орасположиш. Треба испричати понедељком све што је било у петак вече, суботу и у недељу. Треба простирати срце са звездицама пред људе. Тако се понедељком, када нам се свима незамисливо спава, стварају осмеси који се памте.
Ја сам сваки понедељак на послу добро упамтила. Увек је неко љут или забринут како ће да прегура недељу. Откад је завладала корона, распадамо се од смеха понедељком.
-Ниси тачна – каже ми.
-Сад је корона и све је дозвољено! Видећемо ко није тачан, кад прође корона – одговарам.
Понедељком, моја маска је „на звездице“. Тако мој син каже. Кад залепиш уста, да језиком не палацаш, бар нек је „на звездице“.
У понедељак се те звездице селе у моју главу и ту више нема места за неке ствари које нису сјајне.
Одувек сам волела понедељак. Никада није усамљен и људи разрoваре улицу, толико, да ти се живи, иако мораш да се дезинфикујеш редовно. То је замарајуће, али бар имаш осећај да си жив.
Јутрос се крсти човек насред улице. Гледа у мене и крсти се. Ја се смејем и очи ми се смеју.
Шта ће, није никад видео понедељак „на звездице“!
Ја настављам до зграде у којој радим, он се и даље чуди.
Ја га разумем. Он не зна да сам се ја једном удала у понедељак. И од тада, мој понедељак је сваки „на звездице“. Па, и ако погрешим, са собом ћу понети све, што би колегиница рекла : „Само да шљашти!“
Од живота имаш дане. Дани су празни, ако их сам не испуниш нечим, за памћење. Стално се устручаваш. И онда дође неман звана корона, па схватиш да звезде на свом небу ствараш искључиво ти.
Понедељком се уз кафу, пије ракија. Домаћа. По једна, да будемо тачни. Али само понедељком је обавезно. Други дани су безвезе.
Онда свако има осмех, али само ја причам о звездицама. Али то сам ја – сва „на звездице“ као понедељак. Не може то свако!
Кад дође уторак, сви препричавају моју причу од понедељка. Значи, звездице се упалиле.
Било би досадно, да није тог понедељка, кад моје шале добију крила и стварају осећај да је ситуација скроз у реду.
У понедељак плетемо мрежу за остале дане. Ако почне неславно, сваки наредни дан протеже се на силу.
Замисли да не радиш понедељком. Каква би то била фора!?
Седиш сам и пијеш кафу и не мораш да носиш маску. Нема никаквих правила. Не мораш да се облачиш. Не мораш ништа.
-Бљак – што би рекла деца.
Досадан живот и вишак слободног времена од нас прави лудаке. Зато понедељком треба да буде најлепше. Дотераш се за посао, ставиш маску „на звездице“ и тераш мрак из радног простора.
-О, колегинице, код вас стигло пролеће!
-Ове године, врбопуц је каснио.
Осмеси се лепе за срце, а са маске падају звездице.
Пишчева мисао треба да продире у људске душе.
