Храст још увек постоји

0
девојка-шума
Фото: Unsplash.com

Не знам зашто ово пишем, али просто, дође тако нека мука, попне се до груди, до грла. Стане тако и не дозвољава ни да удахнем, ни да издахнем. Желела бих да је се отарасим, али она је као каква утвара стално ту. Кида ме. Гуши сваки мој покрет. Гуши сваки покушај осмеха и све лепо у мени. И када успем да се насмејем, онако јадно, као од срца, очи одају моју утвару и знам да је ту. Прати ме у стопу.

Некад пожелим да побегнем. Увијем се у мекано ћебе, наслоним главу себи на раме, помислим нешто лепо и ћутим.

Корачам стазом међу дрвећем. Багрем неки. Ваљда. Никада, у мислима, нисам обратила пажњу које је то дрво. Нисам. Није важно. Важна је самоћа. Било је важно…

Корачам стазом уз брдашце. Каљав пут. Каљава душа. Празна. Природа дивна. Са леве стране стрњике скоро ожњевеног жита. Жуте се. Гордо одолевају стихији живота. Чекају свој судњи дан. Чекају када ће човек доћи и преорати њихово тело, као што човек преоре душу нечију па она крвари дуго, дуго. Човек је створен да уништи све што је лепо. Човек је једно саможиво биће. Ретки су они који имају душу. Будале. Они се безусловно дају, а онда остају згажени као ове стрњике са стране. Преорани. Измрцварени. Јадни.

Корачам даље. Негде у даљини чује се писак јастребов. Привуче ми поглед. Раширио крила и плови небеским плаветнилом. Ужива у слободи вребајући свој наивни плен. Као човек. Чим осети да је вољен и да би неко учинио све за њега он гази. Он се поиграва. Он је Бог. Не схвата да се све враћа. Врти се у круг. И тај јастреб једног дана пашће у руке свог плена. Нестаће.

Пустих птицу да господари у миру и наставих да се пењем уз брдо. Са леве стране горде стрњике, са десне…

Са десне стране храст.

дрво-шума-храст
Фото: Unsplash.com

Храст је још увек ту. Хтедох да вриснем, да пустим крик и отерам оно што ме мучи далеко, али остадох нема. Приближих се. Наслоних груди на голу грану и зајецах.

Све је ту. Све. Свака грана, сваки траг, сваки лист. Све је ту, а ничег нема. Ничег. Само празнина. И ветар који кида уморно лишће. Празнина…

Стегох срце, навукох ћебе до носа и зажмурих јаче.

Проћи ће. Све ће проћи…

Пише: Храст-девојка