Пролазим данас поред групе људи на улици. Посматрам сва та равнодушна и беживотна лица. Питам се какви смо то људи постали. Судимо једни другима на основу физичког изгледа, материјалног стања, образовања, места из ког долазимо.
Судимо онима које не познајемо. Омаловажавамо, вређамо и мрзимо. Живимо туђе животе. Живимо са предрасудама. У страху шта ће други људи рећи. Проблеме „гурамо под тепих,“ јер немамо коме да их кажемо, јер нас је срамота.
Често нисмо искрени. Не волимо сваког коме кажемо: „Волим те“ и не пружамо поверење сваком коме изговоримо: „Верујем ти“. Слабо се грлимо, љубимо, волимо. Загрлите неког данас, љубите и волите. Исказивање емоција смо изједначили са слабошћу.
Постали смо људи који журе, који не уживају, не проналазе истинску лепоту. Људи који живе у страху од осуда, падова, неуспеха, слабости. Људи који се боје живљења. Робови навика. Зато сам ја данас села на клупицу у парку, поред једне баке. Никоме нисам судила, па нисам ни њој. Нисам имала предрасуде. Уживала сам у разговору и покушала да је упознам.
Касније сам убрала цвет, загрлила дрво и свој мир. Док сам се враћала кући, корачала сам полако. Гледала сам куће, аутомобиле, људе. Дивила сам се лепоти живљења без страха, са спокојем у срцу.
Људи, живот јесте један и јесте кратак и у трци смо са временом, али не журите. Журбом ћете пропусти све лепоте свакодневнице. Радујте се сваком новом дану. Позовите оне које волите и волите их безусловно, јако и истински. Изоставите предрасуде и осуде, трудите се да упознате причу и душу особе.
Ширите позитивну енергију и лепе вести, то нам свима треба.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.