Све се јежим на године

0
majka-beba
Фото: Pexels.com

Мој старији син има девет и по година. Где и када су те године одшетале и колико муњевито!? Чини ми се, јуче смо проходали заједно, а већ данас – он ме подиже лагано и ја сам мајка – перо.

Кад је пре научио да самостално обавља све своје дужности!? Просто ти дође криво, што те полако искључује из свакодневних активности, па те порази једном реченицом : „Могу ја то сам, пусти!“

Моје очи се рашире и окрену наопако, а онда почињу монолози.

Да ли сам ја њему и даље потребна као пре, јер он сада све уме сам ? А можда сам претерала са учењем о самосталности… А можда он сутра оде од мене.

А све се завршава са – Ја ћу да полудим!

Не полудим стварно, али кад оде, мој свет се угаси за тренутак.

Он је брату „тата“.

– Мама, овај мали ти се укакио!

– Добро, није страшно… Још је мали.

– ‘Ајде бре, девојчице, какиш у гаће!

И тако брата учи дисциплини.

– Мајка, он од данас не може сам напоље! Знаш ли ти да може неко да га отме!?

Не да да га било шта угрози. То је његов брат.

Њих двојица не делују један без другог. Он сада уме да осети кад се нешто у мени ломи. Редовно ме обасипа предлозима како треба да се обучем за посао.

– Лепо ти стоји зелена хаљиница. Ти си млада!

Мајка је детету увек млада, само себи стари, кад прожима озбиљност своје деце.

Кад видиш да дете зна шта ти је у глави и у срцу – држи се, то расте брже, него што мислиш!

мајка-син-тротинет
Фото: Pexels.com

Деца се утркују које ће више да те задиви. У њиховим главама бујају идеје и промисли како да задовоље критеријуме. Нису им постављени, али ето…

Док ти радиш и немаш времена да се окрећеш и стално гледаш, расту „к’о из воде“.

А вода се узбурка повремено и од њих направи одрасле људе. У томе и јесте ствар – да буде човек. Некад, стицајем не баш драгих околности, деца порасту пре времена. Од њих чујеш неслућене реченице и та дубокоумност те баци у несвест. Ништа не можеш да сакријеш. Ниједну сузу, ниједно „Није ми добро“… Дете осећа све што се збива у твом срцу, па се и његово стеже. Е, то је превише за његове године !

Стварност односи године онако, како не желиш. Али се ништа не питаш. Све што се дешава не обликује само тебе, већ и твоју децу.

Ја сам порасла заједно са својим синовима. На коленима смо се дочекивали, кад смо падали и изнова устајали спремни за још.

И данас, исто. Та се навика усталила, али нам не смета. Ослањамо се једни на друге. Поносна сам што је мој син дете које расте у човека, на кога можеш да се ослониш.

– Нема потребе да бринеш. Вукашин је порастао. Ниси сама.

Погледам га – стварно нисам сама.

– Синко Маринко напунио три године данас. Ја не знам кад су порасли – каже Аска.

– Све се јежим на године – одговарам.