Емотивна осакаћеност

Зашто људи причају о свему, али никада о својим проблемима? Зашто кријемо анксиозност и депресију? Зашто не тражимо помоћ, подршку, да се изборимо, да нам буде лакше? Зашто нисмо људи да пружимо руке и време особама којима то треба?

Знате, није лако носити „слонове на души“. Неко треба да склони те слонове или да их олакша. Није лако имати осећај да радите нешто погрешно, а све радите исправно. Ни осећај гушења, притиска света, људи, ни грижа савести ништа то није лепо. Није лако борити се за сутра, кад се чини да оно не постоји. Тешко је живети данашњи тренутак, кад се осећате немоћно и бескорисно. Грозан је осећај кад останете сами у мраку и тишини, па слажете коцкице разрушеног света. Кад слажете комбинације, да вам буде боље, па оне пресложе вас.

Скочко, слом живаца, инфаркт, треф.

Онда вас стрефи све оно што сте могли, а нисте. Буде вам жао. Мислите да сте могли боље, да сте могли више. Онда се љутите на себе, мрзите се, буде вам још горе, него што стварно јесте. Нигде љубави, нигде нежности. А ја, упорно понављам да је битно да будемо људи, да нам је лепо, да волимо себе, али и друге! Да придржимо страхове другима, када је потребно. Да узмемо за руку и тражимо стручну помоћ. „Одмори се“ је савет, али не помаже увек. Нисмо сви психолози и психотерапеути. Треба да пружимо загрљај, подршку, љубав, слушање.

Некад је некоме потребно само да га слушамо, не говоримо и не осуђујемо. Да будемо љубазни, јер не знамо кроз шта неко пролази и које проблеме има. И замало да заборавим, емотивна осакаћеност може да се носи као ордење и да сија. Све зависи како га ко изнесе. Будите пажљиви! Није лепо све што сија. Нешто и боли!

Кристина Милошевић

Све(т) видим очима песника и душом уметника.