Кристина: (пева) Михајло, Мики, Мики, прође живот оволики, Михајло, Мики, Мики, бре, Михајло, брееее!
Кристинина другарица: Јао, ћути, молим те! Цео дан певаш ту песму. Пробила си ми бубне опне! Само Михајло, Михајло, Михајло! Те Михајлица ово, те Михајлица оно. Је*ао те тај Михајло! Ко је он, уопште?
Кристина: О, хвала на лепој жељи, али ништа од тога. Пах, сад, неки Михајло.
Кристинина другарица: Је ли, бре, да није овај комшија? Он се исто зове Михајло!
Кристина: (певуши и даље)
Кристинина другарица: Ако си се у њега заљубила и ако ову песму њему певаш, колико се дереш можда те и чује!
Кристина: Ја га песмом дозивам!
Кристинина другарица: Како „дивно“ певаш, ти га песмом одбијаш. А тебе, Кристина, памет дозива, да јој се вратиш.
Кристина: Ах, не враћам се ја памети у скорије време. Једино где хоћу да се вратим је његов загрљај.
Где си, Михајло, Мики, Мики? Прође живот оволики, а ти и ја се не смувасмо. И ко ће са женама живот проводити и ко ће са мном кубурити? Никад ти нисам рекла две битне ствари, али ево прилике:
- Имаш надимак Михајлица ( ја сам га смислила) и све моје другарице те тако зову када причамо о теби. И да, причамо о теби.
- Не знам да ли знаш, али ти си ожењен човек! Жена сам ти ја… Там там там. Шалим се, наравно!
Ех, Михајлице, Михајлице, мајсторе за моје сломљено срце. Мада, лоше ти иде поправка. Није ни чудо, немаш искуства у томе. Ја сам хтела свему да те научим, али ти ниси хтео да учиш. Нема везе, битно ми је све у вези са тобом, али правићу се да није. Битно да је весело и да ја певам.
Михајлице, Микси, Микси, бреееее, Михајлицееее, бррреее!!
Све(т) видим очима песника и душом уметника.
 Михајло, Мики, Мики, прође живот оволики, Михајло, Мики, Мики, бре, Михајло, брееее! Михајло!){kind=link}