Да ли се кајете због пропуштених прилика? Да ли вам је жао прокоцканих шанси? Колико пута вам је реченица „има времена“ појела живце?
Мени је жао што сам могла, а нисам да останем минут дуже у његовом загрљају. Могла сам да га вежем за срце и да га не пустим. Могла сам своје руке да стегнем око његовог врата, а ноге око струка.
Могла сам да се шћућурим у његовим мислима. Могла сам све, али нисам. Могли смо, оно вече када смо изашли, да се љубимо испред моје зграде. Да будемо заједно, магични, а овако смо сами и трагични.
Могли смо да спајамо светове, свемире, васионе, а ништа нисмо спојили. Могло је нешто да проради код тебе у стомаку: адреналин, нервоза или неке велике љубавне мачке.
Да смо били заједно, чини ми се да би избили вулкани и земљотреси, а овако је избила пара из мојих ушију. Могло је, драги. Све је могло да се деси, а ништа се није десило.
Пролазим поред твоје куће. Напољу је ведро и топло. Небо је розе боје и видим једну звезду на њему. Намигујем јој, а она сија још јаче. То је магија, драги. Штета што у њу никад ниси веровао.
Све(т) видим очима песника и душом уметника.