Неаније је био ратник, прави правцати. Ратник. Уколико боље осмотрите било коју ликовну представу Св. Прокопија приметићете да он не држи Свето Писмо. Његови прсти нису повијени и не приказују Свето Тројство. Неаније усправно стоји у верижној кошуљи чврсто држећи свој мач и стрелу.
Ах, мој Неаније, не би било лоше да си понео и коју књигу па да те усликају, можда би и нама било лакше, али авај.
Овај зрео а надасве млад човек, одлучан и спреман за борбу био је у служби цара Диоклецијана. Истрајан у својој намери да јавно исповеди своју веру и поред сазнања да ће бити погубљен. Тврдоглав неки човек, иако је и сам знао да је ласно говорити, ал’ да је тешко творити. И говорио и творио, такав је Неаније.
Немам информацију о томе како су његове мошти из Јерусалима доспеле у Ниш. Вероватно су многи потезали своје везе да руку овог ратника донесу у Србију. Можда је и сам Св. Сава кумовао том догађају, али не знам, па не бих да ширим дезинформације.
Када је Стефан Немања могао да угости Барбаросу у Нишу пред његов пут за Јерусалим, вероватно је имао и фине везе по иностранству, но авај немам артефакте.
Народ вели а у летописима и пише да је након 25 дана тешке опсаде Ниш пао. Ваљда је тада живео неки други народ, неки други Срби, па исти они, ти други, одлучише да своје реликвије сачувају и пренесу на друго, сигурније место.
А где ћеш сигурнијег места од Прокупља?
Баш у тој паланци смирила се рука ратника Неанија или Св. Прокопија, како је коме драже. Ако мене питате, ја верујем да је лично Топлица Милан пренео, мада познајући способност и довитљивост жена Топличких, не би ме чудило да се ту и нека од њих умешала. Уосталом, ако мени не верујете, позабавите се мало народним епосом или макар погледајте слику Уроша Предића. Чувена Косовка девојка вереница беше Топлици, не знам где је пошао, али верујем да знам одакле јесте.
– А она за њим, па до Косова поља.
Но, запуцали Турци уз Нишаву, паде Пирот, па паде и Ниш. Заборавише у брзини да након Ниша, нема ни Нишаве, па их дочека врцава Топлица у Плочнику. Тврдоглава баш као и Неаније који се сместио тих дана у Прокупљу. Као да је знао да свој пут треба баш ту да оконча. Ту је и остао до дана данашњег.
…
Нама је некако све туђе лепше. Некако нам је старије, боље. Некако је мистичније, није као наше. Некако као да остали све имају, а ми ништа немамо. Па тако одбацујући све наше, хрлимо ка бољем, тежимо ка већем, главама шупљим са рукама пуним стрела.
Тако у брзини мислимо да ћемо величајући туђе нас пре прихватити, да ће нас посвојити. А само ће мудри знати да они који не поштују своје, неће ни њихово.
Црква Светог Прокопија представља другу најстарију живућу цркву на територији Србије. То значи да служба није престајала ни под најездом Турака, ни Бугара. Ко год да је дошао да окупира ону нашу паланку суочио се грађевином која одолева времену. Када су бесили и наметали своја свештена лица, црква је службовала. Када су наметали законе и језик њихов, службовала је. И када су палили и секли, исто. Када су кретали у бој, такође. Када су дизали устанак, исто. Има нешто на тих пар хектара Хисара, има нешто и у тој тробородној надограђеној базилици.
А то нешто непоколебљиво, остаде до дана данашњег.
И Урћуб и Хамеум и Комплос и сва имена његова престадоше да постоје 1395. године када кнегиња Милица исписа своју тзв. Пантелејмонску повељу као монахиња (Ј)Евгенија.
Сутра свакоме своје парче неба! Срећна слава, вољени граде.
….
„Постоји једно место на кугли земаљској. Тако малено, да одакле год погледао оно беше на запећку земље. Љути га граничари населише, горди, пргави, поносносни на своју бит. Криво насађени, тврдоглави као њина река која уз брдо тече. Бритки језиком као и када се мача лате. Не можеш са њима мир склопити, ако по правди није. Не можеш их ни победити док и један борац стоји. Бучни и охоли када је поприште борбе, а у миру као какви гаврани, само слуте. Ако икада сретнеш те горде и пргаве, граничаре љуте, немој им се замерати, они увек кавгу траже. А победити их нећеш док и један борац стоји. Нађу они начина да и рукама на бајонете крену. Да зову на буну, када се буна звати не сме.“
Пише: Милена Ивановић
Топличанка је душа од жене.
