Преболећу те у кафани

у-кафани
Фото: Кристина Милошевић

Субота је и управо свиће. У мрачној кафани се кроз похабане завесе пробијају први зраци сунца. Седим на климавој, дрвеној столици поред масивног дрвеног стола прекривеног карираним столњаком.

Отварам нову флашу пива, нехотице је испуштам и посматрам како се ломи. Скупљам крупне комаде стакла и исписујем му име на пивској пени.

„Шта ће жена сама у кафани?“ (Индира Радић) прилази певачица мом столу и пева. „Не знам, сестро слатка и ја се питам.“ изговарам тихо. Вероватно покушавам њега да удавим алкохолом. И тако га давим, али никако да га удавим.

Личи ми на цвеће, што га више заливам, он све више расте у мени. Мада, он је све само није цвеће. Он је дечак, толико мали, да може да стане у једну песму, а његова љубав у један стих. Он је падобран за провалије, проблеме и невоље.

Он је мој најмилији промашај. Он је грешка. Он нема љубав, довољно топлу да ме греје и довољно јаку да ме истински воли. Он нема кишобран да ме штити од туге и не да ми да маштам на његовим грудима.

„Добро је да си добро,
Било чија да си, добро је,
Нека си,
Нека си,
Нека.“ (Lexington bend)

Осећам да ми певаш, иако си далеко од мене. Нисам добро и ничија сам. Нисам чак ни своја. Отварам нову флашу. Наздрављам ти њом, срцем и душом. Знам да ти немаш чим. Наздравићу ти и песмом. С њом сам те дочекала, с њом ћу те и испратити. Усред кафане гласно певам:

„Даљи си, даљи, мени ти
Добри, стари знанци
Апсолутни странци
Постали то смо, сада ми“ (Елма Синановић)
Збогом!

Фото: Кристина Милошевић